Eto ga draga djeco danas ne ću pisati niočemu posebice, jer mi ništa posebno nije na pameti.
Kako sam? Super, nikada nisam postojanije postojala nego sada. Zapravo, čak poćinjem sumnjati da ja zapravo i postojim, što je prilično jezivo, eto koliko mi dobro ide postojanje.
A kako se osjećam? Kao jedna jako hirovita trudnica u najmanju ruku. Eto ga, šta ti hormoni čine čovijeku. Ali uredu je, još ne jedem po teglu Linolade svaki dan, još je uredu. Čak sam uspijela smršaviti, tj škola me je usmršavila, a kaj je najgore bila sam puno sretnija s kilom više od idealne nego ovako, kilava i stalno gladna. Nije da je namjerno, samo sam stalno bolesna, a onda to sve ide već kako ide.
I tako, postojim ja, endokrine žljezde me trjeraju da umišljam čudne stvari, pun mi je nos svega, ali uglavnom šmrklja, ponašam se ko i obično, ko razmaženo derište, same old same old.
Malo sam fulala u prošlom postu. Osudila sam osuđivače umjesto osude. My bad. Drugi put moram paziti da uzmem u obzir da postoji ogučnost da je cjeli svijet u pravu, a da ja izmišljam bijesne gliste.
He he, upozoravao vozače da se po autoputu jedno vozilo kreće u suprotnom smjeru. A budale, šta jedno? Na stotine!
Počela škola. Huray! Konačno ću imati priliku nešto korisno naučiti! Dammit. Zaboravila sam da te u školi ne uče ništa korisnoga, samo bedastoće. Ali svejedno, ko zna, možda se i nešto korisno potkrade tim profesorima.
Vrijeme zapravo zapanjujuće brzo prolazi. Imam feeling da je sve kaj radim u životu brisanje prašine s tv-a. A brišem ju svake nedjelje, eto kolko je ozbiljno. Tjedan samo puff! nestane među napadajima kolere i sukobima s lokalnim raspačivačima mangi.
Eto, jednostvno vam se nisam stigla javiti. A i nisam mogla da vam išta ispričam bez da spomenem surprise party koji smo frandice iz razreda i ja organiziravale za jednu treću frendicu. Dobro baš i nije bio neko iznenađenje, ali bilo je zabavno, i svakako bih izlanula našto kaj nisam smjela da sam išla pisati nešto.
Vi odlučite ćete popušit priču ili ne.
U svakom slučaju stvar je zakon ispala, čak se ovaj put za promjenu nisam otrovala Laininim kolačima. Yeeeei. ^^
I da. Nekako me ljudi sve češće proglašavaju luđakinjom. Mislim to zbilja nije fer, ali kad nije.
Ja sam samo prepristojna osoba da ustanem i slomim vam ruku drvenom letvom ko The Rock u Walking tall. Ne zbilja, očekivala sam da će film biti totalna bezvezarija u stilu onog lika koji je indijasnki medij i superkarate borac i uvijek sredi narkodilere ili štoveć, a nije Chuck Norris. Onaj s pletenicom dovraga, ne mogu se sjetiti da me ubiješ. U svakom slučaju, ovo je zapravo bio dobar film. Onako ... fino nasilan na pravi naćin. Bez ikakve moralne poruke.
A ako se ne varam, poslje njega su po ko zna koji put pustili Grof Monte Cristo. Ok, to je film koji zbilja volim. Gledala sam ga otprilike 10 00 puta, ali ne bih imala ništa protiv da ga vidim još koji put.
Uglavnom da, da se vratimo ljudima koji su glupi. Mislim kad ti neko u facu kaže da te opče ne može smislit, kak možeš živjet u tom svom nekom zamišljenom svijetu i kak je to baš bezveze i glupo ... onak. Jel ti ja govorim da si glupa, iako je to istina? Ne. Ali neeee. Ti idalje moraš lava vrit čačkalicom pikat. A najgore je kaj sam ju mogla oprat. Mogla sam ustati u obranu svoje religije ili čega već, ali nisam. Sjedila sam tamo i razmišljala kako se može roditi netko tolko ograničen, i kolko mi ju je žao.
Zašto ??? Zašto pobogu? Ah, valjda je takav život. Samo znam da si sad moram zadati jedan prilično dostižan cilj u životu, a to je da im ne dam da me naguravaju naokolo, toga mi je bogami dosta. I moram postić da me se svi boje, a znam i kako ću, pomoću svoje Miki Mouse majce!
Dobro, pretjerujem, ali plz ppl, kasno je, a ja meljem gluposti. Nevjerojatno je kako kompa nikad nema ni blizu kad imam nekaj pametnoga za reći. A kad samo meljem gluposti, ko sad, e onda, mi ga niko ne želi oduzeti. Trebalo bi nešto poduzeti po tom pitanju. Da se sam ugasi kad premašim prag idiotarija u jednom postu. Živili. Trebala sam staviti jednu sliku u ovaj post, ali budući da pišem na drugom kompu, nema ništa od slike danas, valjda sutra. Ali baš mi se sviđa. Da pokažem da ne mrzim baš sve ljude. Recimo da sam probala nacrtati jednu osobu iz svoga razreda, i zapravo mislim da je prepoznatljivo. Dobro je atributirano, tako da se da skužit ko je, a to ne najvažnije, ne ? A i ime piše na čelu, čisto kao hint za one s malo manje mašte.
A ništa ljudi, to je sve kaj vam mogu reći danas, čisto da mi se ne brinete previše. Neki post koji zaprevo je o nećemu očekujte idućih dana. Pozdrafi.