Emotivno Labilni, Cistocom Opsjednuti Perfekcionista
Pari mi se da smo se preselili prije 3 miseca, a ne tri sedmice, cilo vrime traje radna akcija, stopili se svi dani u beskrajnu kobasicu, ona traka na kalendaru se izduzila, sedmica ima gomile dana, nikad kraja… Nije da kukam (nije nego!), nije da nije gust (kako sta, kako kad!), stvarno covika sve skupa veseli (skupa, ali ne i pojedinacno), ali nakon svih opituranih zidova i plafona, izbrusenih i lakiranih podova i izgrataih vrata, moram priznat da me isto malo zazulja struk (jos ga imam!) i zabole ledja. Aj opet dobro u svemu sta sam se nabildala u ruke priko noci, dosla sam ka rambeta, odem se tusirat pa ne mogu virovat po kakvim stinama od ramena se samponiram, a Anju ka suvu grancicu mogu jednom rukom dignit, za ne virovat, parim prava supermama. (Doduse Anja i je sva ka suva grana pa ne znam jel se bas tribalo s tim pustim postignucem pofalit, ali eto!)
Sta napravimo jos koji dan i onda pocinje lito, dogovor s dicom je bija da se sedmi misec rinta a osmi ljetuje. Sutra je anjin rodjendan (10. po redu, ne mogu virovat!!!), u nedilju je vodimo jahat, to joj je jedina zelja (vec dugo!!). Nasla sam neku konjsku farmu na po ure odavde, zvuci super, a i nije skupo, super, sva je uzbudjena (Anja, ne farma). Ona je u Brnazama (Anja, ne farma) kod barba Damira super naucila i zavolila jahanje, opustena je skroz i nadasve luda za konjima. Barba Damir je bija stvarno super, zna s dicom i lipo ih uci, bez presinga. Od tad ona pati, evo vec drugo lito ne idemo doma, nema kupanja i jahanja, to joj je najgore.
Aj kupanje smo nekako nadoknadili s kampiranjem, tj. jezerima, bazenima i plazama (makar to nikad ne moze zaminit oni gust pijeska na Bace i Firule!), ali s konjima se nismo bas uspili utjesit. Njujork joj ne da ic jahat dok ne odradi (i plati!) skupe lekcije, a ovde kazu neki srednji nivo znanja je sasvim ok, moze u grupi jahaca s vodicem na celu mantat po sumama i gorama prirodnih divota Nju Djersija. Samo, kazu, obratice paznju kakvog ce joj konja dat, i valjda bacit oko na nju vise nego na galopirajuce pobjednike u trkama s preponama. Tu ona vjerovatno i spada, u taj neki srednji stupanj jahackoga iskustva, bar ja je tako svrstavam (mozda nerealno i cisto iz majcinske paranoje, ali nije bitno, tako joj je pala presuda, a i ona se ne buni).
To je u nedilju. Onda vikend posli toga Pero je uzeo cetvrtak i petak slobodno. I vikend posli toga, opet slobodno. To je za kampiranje, najzad. Prvi vikend idemo u Tuckerton u NJ, tu smo bili lani, ono di je bija bili pijesak po podu u sumi, to se sicam da sam spominjala da mi je skroz cudno. Bilo je u blizini mora, ali je bilo ladno za ic na more pa smo mantali okolo i isli u Tuckerton Seaport di su nam pricali o patkolovu na moru. Bija je i bazen u sklopu kampa, skroz im se bija svidija, uspile smo se jedan dan bucnit (posli smo se prehladile, narocito ja). A i Peri se tamo masu svidilo, tako da je pala odluka da za prvo kampiranje odemo popravit dojmove, ono nije bija pravi litnji dozivljaj.
Vikend posli toga bi volila otic u sumetine nastanjene vukovima i medama livo od nas, to je kao Northern New Jersey, to nam je na 45 minuti voznje, za ne virovat kako je blizu, a ne ono lani, po dana bi izgubili u voznji do odredista, bilo isa u Nju Djersi ili u Konektikat. Ima jedan kamp na koji bacam oko, web stranica kaze “Once again the howling of wolves echo through the mountains” - to je neki vucji rezervat, sta li, divlje bestije slobodno zive, mozes ih skroz vidit, a vukova ima najvise (pise “photo opportunities of a lifetime”!!) - a to je kao i kamp! Ko ce odolit! Zamisljam, odes lec, kad vukovi pocnu zavijat! A dica se stisnu uz mene, umiru od straja! A kad sam im rekla, one cile sritne, ko zna sta zamisljaju, junacko je srce onoga koji ne zna za strah, hehehe… (Na kraju ce bit ono u stilu dica se stisla uz mater, a luda mater uz oca i jos mu grinta da ali nije zna mislit svojom glavom nego je nju ludu slusa pa su sad ovde u sumi medju vukovima zavrsili!)
Eto, to su planovi. Zavi nastavka izvjestaja o dosadasnjim radovima po kuci (di sam stala?), aha, u dicinjom sobi je i onaj zadnji Anjin zelenjavi zid sta je ceka da nadjem tajanstveno nestalu boju dovrsen (nismo je nasli, kupili smo novu!); u dnevnom boravku je najzad gotov zid s kojeg smo pocupali lamperiju pa ga ravnali nekakvom masom i smirglali posli (i tako bezbroj puta); zid za potkrovlje sta se vidi iz dnevnog boravka mi je pravija probleme, tamno ljubicasta je bila lose pokrivna, ali sam je izmisala s ostatkom mineralne i ispala je super, to sam isto donekle zgotovila, i plafon iznad skala za potkrovlje vec se bijeli, tu sam prije pituravanja morala metlom skidat paucinu, uff.
Dosta krsa stvari i kutija je vec raskrceno, lakse se dise, vise ne triba po mudante ic u garazu. Onda, zahod je gotov, dobija je veliko zrcalo (i iza skriveni ormaric) i lipo svitlo iznad.
Uletili su i kuhinjski stol i stolice, cak i jedan kao prirucni stolic uz prazni zid sta je plaka za nesto tu uvalit (to sam sve morala mazat s nekom zastitom za drvo jer je bilo totalno bilo i nezasticeno, i tu sam se opet uvjerila u postojanje inace slabo vidljivog struka).
I sta jos, kupili smo gomilu nekih raznih lampica sta jos triba pokacit naokolo, buzat lipo opiturane plafone i zidove, ali nista zato, imamo svih nijansi u zalihama za NNNI. U kuhinji je Pero montira halogenke, sad je skroz romanticno.
E, i Vanjin krevetic je uletija, bojali smo ga u novo ruho, nije se bas slaga u novu sobu, a i drukcije je okrenut nego prije pa mu se sad vidi druga strana, ne ona sta je bila opiturana ranije, na njoj je bija neki sareni leptiric. Tila je leptira i na ovu stranu, samo mi je ispa neki grozni, debeli, skuri leteci kukac, straj me gledat ga, ali Vanja nista ne govori, sva sritna i zadovoljna, uf, dobro sam prosla.
Glavna je baza masina za pranje robe, uopce nije bila nabrojana u popisu sprava koje smo dobili s kucicom, a zatekli smo je u podrumu (ovde svi robu peru u podrumu, skroz glupo i meni neshvatljivo ali ajde dobro, i onako nemamo mista za masinu u zahodu). Mi pojma nismo imali jel to radi, pisalo je da je tu spaker i frizider, ali ta masina – i jos jedan frizider! – u podrumu su uletili ka iznenadjenje. Frizider radi, to se odma vidi, i eno ga vec ladi pive viska, da ne bi slucajno presusili. A masinu je tribalo testirat. Tako su se Pero i dica jedan dan odvazili. (Ja sam zaduzena za proucavanje kuvarica s uputama za rad masina, a Pero za pritiskanje botuna. Ovde nema kuvarice pa ja ne tribam ucestvovat.) Proucavali, dumali, ceskali se po glavi – tu Anja uvik dobro uleti, uvik pritisne pravi botun! – i proradilo! Obzirom na nase visegodisnje iskustvo s pranjem robe na ubacivanje kovanica u naseg falseg kineza, dobro smo ista i skuzili. Elem, imamo masinu, pere robu, slusa, radi, vrti, piva, plese, sve jezike govori. (Samo jos ne znamo di cemo tu pustu robu osusit, bilo je na sve strane!)
Ovi vikend smo skidali vrata i gulili im lak s nekim otrovima, posli to brusili pa lakirali. Vidila ja sve kako ide, nije tesko, mogu i sama dok Pero radi. On bidan nema vrimena nicega se uvatit kad tek u 6 uri dodje doma. Tako sam danas cili dan galamila s brusilicom isprid garaze, onda on dosa i reka mi da je to super, da sam ja to previse ozbiljno svatila. Lakiraj dok ima svitla i gotova si za danas, to su bile instrukcije. Tako i bi, on otisa kupit materijal za napravit mi radni stol, ja zavrsila dvoja vrata. Eno ih u garazi, super su ispala. Neki karotasto-narancasti lak, luda boja, sroz topla. Ne znam samo kako ce se slagat sa drvenim okvirima od vrata, to cemo tek vidit na sta ce licit - ali vrata sama ce bit super, nema vise masne skrame po njima, a i uletice nove kvake umisto ovih gnjilih sta svaki put kad ih taknem moram ic ruke temeljito dezinficirat.
Osim sta sam cistocom opsjednuti perfekcionista, jos sam i skroz emotivno labilna ovih dana. Valjda od ta tri miseca udarnickog radnog tempa, isto udre covika u zivce. Da ne govorim o radnom tempu koji se sastoji od 10 minuti zaleta pa po ure oko dice. To me najvise ubije, sta kad me uvati sta cinit nista ne mogu na ho-ruk napravit. Sve se razvlaci ka zvaka, pripremi, pa idi vidit sta rade, ne cujem ih di su. Pa nastavi, ali cujem ih da se svadjaju, zovu me, histerisu. Skuzim da su gladne, ajde rezi dinju. Malo posli, pojile su, a mozemo li se ic prskat. Evo idem otvorit vodu, triba obuc kupaci, a di je, a koji sugaman…
Prskaju se, nastavim di sam stala, zovu me, mama zeko je u basti. Sidji sa skala, ajde vidi zeku dok ne pobigne.
Malo posli, zima im je, idu doma, ulaze mokre, staniii…. nova pauza. Pa se Anji dosadilo igrat s Vanjom, ona bi igrala igre, a mozes li mi ono instalirat. Vanja bi gledala filmic, a mogu li ovaj ili onaj film. Ajde onaj. A di je, ne mogu ga nac, mozes li ti. Zovem Anju, nadji joj filmic. Sta, ne cujem dobro? Vristim, padam sa skala. Jel ti treba pomoc, vice Anja priko kompjutora, a ja lezim u gomili ljubicaste boje, pinel mi u ustima, skale priko mene. Mumlam nesto, Vanja me gleda i smije se, kaze bas je mama nekad smjesna, upire prstom, ne mrda, nema puno vajde od petogodisnjaka. Namistim ih svaku na svoju masinu, mislim imam malo mira, nastavim dalje, kad evo ih opet. Sta je sad? Uvik je nesto… ufffff!!! Onda sve ostavim, zatvorim kantice s bojama i lakovima, svezem pinel u kesu da se ne osusi, ugasim masinicu-brusilicu, odlozim napadaj snage za kasnije i operem ruke da bi dici napravila rucak i procitala pricu.
Rucali smo, lezimo na velikom krevetu, citam pricu. Probudim se, one se lipo igraju u miru i tisini. Sad ste mirne, a? To je njihova urota, ka da su se kladile kako ce me omest u radu i uvalit u postelju. Ne znam ko je pobjedija, ali znam ko gubi u trci s vremenom. Onaj ko ne odredjuje prioritete kako triba. A ja ocito nisam jedna od tih; uza sav moj jutarnji radni zalet, ja nikako ne uspjevam malo svoju dicu zapostavit - bas sam supermama! Ah, kako iscrpljujuce za moje krhke zivcice! Tako bi se volila na nesto skoncentrirat i zaboravit se, prepustit dozivljaju… evo sad gustam, vidi koliki sam roman napisala, 1 ura posli ponoci, mir, tisina, svi spavaju, nema one nocne tice-pivalice, veceras je zakazala, srica moja, samo se nakakvi zrikavci cuju. Neki im je drukciji zvuk nego u nasih doma, ali isto ih je lipo cut. Lazem u stvari, zvuk je isti, ali je ritam drukciji, malo brzi nekako. To su neki americki zrikavci, neuroticni bidni, i oni imaju problem s odredjivanjem prioriteta u zivotu… jos cvrcke da mi je cut… pa onoga prvoga sta se u zoru javi, a cila suma ucas za njim zagrmi, to mi je uvik bilo najdraze!
Idem i ja lec da se ne bi ujutro prva javila, nisam ja bas od te vele… blazeni ljetni praznici, dica se bude oko devetke pa jos mrljave, valjaju se…. ma dobre su njih dvi, bezveze sam ih iznapadala kako me tlace i ne daju mi mira, a u stvari su samo takva dica, nisu one krive sta im je mater ka i zrikavci prisavrnila pa bi, kad krene, tila ka i tica trkacica pojurit da se sve pusi! Daj oladi malo, nece utec! Stara narodna, nema bolje!
Blebecem bezveze, gust mi. Ko ovo cita, ne budi mu drug. Idem lec u moju mineralnu sobu, triba se odmorit, cekaju me vrata sutra u garazi.
Evo u mene vec dvica, a doma svanila osmica. Dobro jutro i laku noc!
|
