Protivotrov za apatiju
|
Koliko često čujemo da ljudima jednostavno nije stalo? Koliko puta vam je rečeno da prava, znatna promena nije moguća zato što je većina ljudi isuviše sebična, isuviše glupa ili lenja da bi nešto promenila u svojoj zajednici? Predstavljam vam danas, da apatija koju mislimo da znamo zapravo ne postoji, i da je ljudima zaista stalo, ali da živimo u svetu koji aktivno obeshrabruje angažovanje stalnim postavljanjem prepreka i barijera na naš put. I daću vam par primera na šta mislim. Počnimo od gradske opštine. Da li ste ikada videli jedan od ovih ranije? To je oglas u novinama. To je obaveštenje o urbanističkoj promeni za novi poslovni objekat tako da naselje zna šta se dešava. Kao što vidite, nemoguće ga je pročitati. Morate da dođete do pola da bi shvatili koja je adresa u pitanju, i još niže, u sićušnom fontu veličine 10-tačaka da bi saznali kako se zapravo možete uključiti. Zamislite kada bi se privatni sektor reklamirao na isti način -- kada bi Najk želela da proda par patika i oglasila se u novinama ovako. (Aplauz) To se nikada ne bi dogodilo. Nikada ne bi videli ovakvu reklamu, zato što Najk zapravo želi da vam proda svoje patike. A grad Toronto očigledno ne želi da se uključite u urbanističke procese, inače bi njihove reklame izgledale ovako -- sa svim jasno postavnjenim informacijama. Sve dok grad izbacuje ovakvu vrstu obaveštenja pokušavajući da angažuje ljude, ljudi naravno neće biti angažovani. Ali to nije apatija; to je namerno isključenje. Javni prostor. (Aplauz) Način na koji tretiramo javne prostore je velika prepreka ka bilo kakvoj vrsti progresivne političke promene. Zato što smo u suštini stavili cenu na slobodu izražavanja. Najbogatiji imaju najjači glas, dominirajući u vizuelnom i mentalnom okruženju. Problem u ovom modelu je što postoje fantastične poruke koje treba preneti, a koje nisu profitabilne za izgovoriti. Tako da ih nikada nećete videti na bilbordu. Mediji igraju važnu ulogu u razvoju našeg odnosa sa političkim promenama, uglavnom ignorisanjem politike i fokusiranjem na slavne ličnosti i skandale. Ali čak i kada govore o važnim političkim pitanjima, to rade na način koji smatram da obeshrabruje angažovanje. I daću vam primer: magazin "Now" iz prošlonedeljnog broja -- progresivni, nedeljni centar u Torontu. Ovo je priča sa naslovne strane. Članak o pozorišnoj predstavi, i počinje sa osnovnim informacijama o mestu dešavanja, u slučaju da poželite da odete i da je odgledate nakon pročitanog članka -- mesto, vreme, veb sajt. Isto važi i za ovo -- to je filmska kritika, umetnička kritika, književna kritika -- gde je prezentacija u slučaju da želite da odete. Restoran -- o kome možda ne želite samo da čitate, možda želite da odete u taj restoran. Dakle, reći će vam gde se nalazi, kakve su cene, adresu, kontakt telefon, itd. I zatim dolazite i do članaka o politici. Ovo je odličan članak o vrlo bitnoj izbornoj trci koja se odigrava. Govori o kandidatima -- vrlo dobro napisano -- ali bez informacija, bez praćenja, bez veb sajtova kampanja, bez informacija o tome kada su debate, gde se nalaze sedišta štabova. Evo još jedan dobar članak o novoj kampanji protiv privatizacije prevoza bez bilo kakvih kontaktnih informacija o kampanji. Izgleda da je poruka da čitaoci više žele da jedu, ili možda pročitaju knjigu, pogledaju film, nego da se angažuju u svojoj zajednici. I možda mislite da je ovo mala stvar, ali smatram da je važno zato što postavlja ton i time pojačava opasnu ideju da je politika posmatrački sport. Heroji: Kako gledamo na vođstvo? Pogledajte ovih 10 filmova. Šta imaju zajedničko? Bilo ko? Svi imaju heroje koji su izabrani. Neko im je prišao i rekao: "Ti si izabran. Postoji proročanstvo. Moraš spasiti svet." I onda tako neko ode i spasi svet zato što mu je to rečeno, sa malim brojem ljudi oko sebe. Ovo mi pomaže da shvatim zašto većina ljudi sebe ne može videti kao vođu. Zato što šalje sve pogrešne poruke o tome šta je vođstvo. Herojski trud je kolektivni trud, broj jedan. Broj dva, nesavršen je, nije veoma glamurozan; i ne počinje i ne završava se iznenada. To je proces koji traje čitav život. I najbitnije, dobrovoljan je. Dobrovoljan je. Sve dok učimo našu decu da junaštvo počinje time kada nas neko ogrebe po čelu, ili nam neko kaže da smo deo proročanstva, izostavljaju najbitniju karakteristiku vođstva, a to je da vođstvo dolazi iznutra. Radi se o ostvarenju svojih snova -- nepozvan, nepozvan -- i saradnji sa drugima da bi se ti snovi ostvarili. Političke partije: o, bože. Političke partije moraju biti jedne od polaznih tačaka za ljude da bi se time angažovali. Umesto toga, postale su, nažalost, neinspirativne i nekreativne organizacije koje se u velikoj meri oslanjaju na istraživanje tržišta i glasanje i na fokus grupe koje na kraju sve govore istu stvar, skoro govoreći nam ono što želimo da čujemo na račun iznošenja hrabrih i kreativnih ideja. A to ljudi shvataju, i to hrani cinizam. (Aplauz) Dobrotvorni status: Grupama sa dobrotvornim statusom u Kanadi nije dozvoljeno da se bave zastupanjem. Ovo je veliki problem i velika prepreka za promenu, zato što znači da neki od najstrastvenijih i informisanih glasova su potpuno utišani, posebno u vreme izbora. Što nas dovodi do poslednjeg, a to su naši izbori. Kao što ste mogli da primetite, naši izbori u Kanadi su potpuna smejurija. Koristimo van vremenske sisteme koji su nepravedni i stvaraju nasumične rezultate. Kanadu trenutno vodi partija koju većina Kanađana u suštini ne želi. Kako možemo iskreno da ohrabrimo ljude da glasaju kada se glasovi u Kanadi ne računaju? Sve ovo pridružite i naravno ljudi su ravnodušni. To je kao da pokušavate da udarite u zid. Ne pokušavam da budem negativan naglašavajući sve ove prepreke i objašnjavajući šta je na našem putu. Sasvim suprotno: Smatram da su ljudi divni i pametni i da im je zaista stalo. Ali, kao što sam rekao, mi živimo u ovom okruženju gde su sve prepreke postavljene na naš put. Sve dok verujemo da su ljudi, naši susedi, sebični, glupi ili lenji, nade neće biti. Ali sve ove stvari koje sam pomenuo možemo promeniti. Možemo opštinu napraviti pristupačnijom. Možemo reformisati naš birački sistem. Možemo demokratizovati javne prostore. Moja glavna poruka je, da kada bi redefinisali apatiju, ne kao neki unutrašnji sindrom, već kao kompleksnu mrežu kulturnih barijera koje podstiču dezangažman, i kada bi jasno definisali, jasno odredili, koje su te prepreke, i kada bi svi kolektivno radili na tome da rasturimo barijere, sve bi bilo moguće. Hvala vam. Autor: Dave Meslin Izvor: Buka |
