Prvo je došla sama. Simpatična debeljuca, rekla je da je čula kako se kod nas mogu naručiti unikatne i neobične vizitke, pa je došla, izabrala si jednu i sva sretna napravila plan. Ali, vratit će se ona sutra sa zaručnikom i sve ćemo se onda dogovoriti.
Onda su došli zajedno, simpatične debeljuce, ona plava, on crn, objasnila mu je na engleskom svoj pakleni plan, zaručnik, naime, nije iz naših nam krajeva, a onda smo mu dale kemijsku i papir da lijepo napiše na stranjskom sve što treba na vizitki biti.
Pa je krenuo skicirat. Pa slova velika, pa slova mala, pa slova ukošena, pa slova bold. Pa nije baš bio siguran da je to to. I da ona slova ispod naslova ne moraju baš biti iste veličine kao adresa, i da više nije siguran što mu je važnije. Pa možda ipak...hm. Počeo se je malo i znojit.
Pa sam predložila da ja to fino njima na kompjutoru složim, pa kad vide prave omjere, da će im biti lakše za odlučit. Pa, hajde dobro.
Nisam htjela pretjerivat, dva prijedloga s istim fontom i malom razlikom u veličini sasvim su dovoljna. Ne valja ići u širinu, jer mogućnost kombiniranja slova na prostoru od 9x5 cm, može konkurirati patnji izbora dobitne kombinacije lota 6od45. Pa sve pazim svesti na što manju mjeru biranja i prebiranja.
Golupčići su se vratili poprilično kasnije od zakazanog termina. Objasnila sam im kako će to još izgledati na onom specijalnom papiru sa specijalnom doradom i da nemaju straha. Ona je rekla da super. On je rekao da slova moraju biti manja. Ona je rekla njemu da mala slova nemaju smisla, ako su na njima brojevi telefona koje netko mora pročitati, i da svi ne vide dobro kao on. Jer da je to bitna informacija i da se vizitke zato i dijele naokolo. On je rekao da dobro, ako ona želi da bude po njenom, da neka onda bude po njenom i da neka ih onda radim, ali da on misli da slova moraju biti manja. Onda je ona rekla da ona ne želi raditi vizitke koje se njemu ne sviđaju, jer to je njihova zajednička firma i zajedničke vizitke i da se moraju oko toga nekako dogovoriti. I da dobro, neka slova budu manja. Onda je on rekao da ne trebaju biti manja, da neka budu isto tako velika, ali da onda barem njihova imena gore budu manja. Onda je ona njemu rekla da su imena bitna kad se dijele vizitke, jer to je upravo smisao djeljenja vizitki. Onda je on rekao da dobro i obrisao graške znoja. Bio je već dobrahno orošen. Onda su malo stenjali i uzdisali svaki na svojem kraju pulta. Onda je ona pomirbeno rekla, dobro, neka onda slova budu manja. Onda je on rekao, da ne, da neka bude po njenom, da zašto bi trebalo bit po njegovom. Pa je ona uzdahnula i meni tužno zacvilila - joj, oko čega se mi ovdje gubimo i natežemo. Imala je lijepi ispucani glas, a on ju nije razumio. Pazila sam se ljubazno smješkat i ne odavat nelagodu. Vlastitu. Htjela sam im reć da batale i vizitke i firmu i da ih već vidim na nekom sudu kako rastežu imovinu i da im to ne treba u životu. Ili nek se barem samo ševe i uživaju u ljubavi, a firme nek si ne petljaju. Svak nek se drži svoje veličine i debljine i svi sretni i zadovoljni.
I taman je izgledalo da je ona odlučila prihvatit njegova malena nevidljiva slovca, sve za mir u kući i sklad u biznisu, kad je on dobio genijalnu ideju da, ustvari, ne želi te fora vizitke, nego neke sasvim desete, obične i bezvezne. Pa si je izabrao jedne, ona je rekla da super, ja sam isto rekla da super i da je izabrao baš predivan sklad boja, i da se vidi da ima smisla, i bio je baš sretan i zadovoljan. I da će bit gotovo za sutra kako smo se dogovorili. Pa su otišli, on mokar i sav sljepljen, a ona tužno gledajuć u fora vizitke.
U nadi da im to neće dodatno zapapriti predbračne pokušaje skladnog života, napravila sam svakome po pet fora vizitki. Njoj sa njenim i njemu sa njegovim slovima. I onoliko bezveznih, običnih koliko su naručili. Ona je došla sama po njih, malo se još jednom požalila, rekla da su joj te fore baš fora i puno ljepše od onih bezveznih, ali za mir u kući...
Napravila sam i za dućan par primjeraka...naravno, svi se love za njihove fora vizitke, one bezvezne nitko ni ne primjećuje.
Ali, za mir u kući...