Oprala sam stakla na dućanu. Sad više nema otiska one nečije šapetine koja je otvarala vrata ne dirajući kvaku. I sad vidim puno bolje. Imam pogled na obični, plastični, ulični kontejner. I stare ljude koji svaku malo čekiraju što ima novog u njemu. Najčešće imaju neku žicu u ruci, s njom razvaljuju vreće i onda premeću. Na drugom kraju žice napravili su malu zamkicu i s njom love plijen. Palo mi je napamet kako bi možda te kontejnere trebalo redizejnirat, napravit to smeće lakše dostupnim...stari ljudi su većinom pogrbljeni i sitni, a kontejneri visoki i trapavi. Socijalno neosjetljivi.
Neću nikada napraviti ništa u vezi tih kontejnera. Jer sam već i oguglala na prizor starih smežuranih staraca sa primitivnom "hvataljkom". Ponekad sačuvam par boca pa uhvatim priliku da ih uručim direktno na ruke. Silno se onda razvesele. Ponekad boce samo vežem špagom i ubacim. Ponekad samo pomislim da su to moji djedovi i bake koji kopaju po smeću. Onda me zaboli. I onda pazim da više tako ne mislim. I trudim se ne prati prozore baš tako često.