nedjelja, 04.01.2009.
Dobila.
Stvari sinoć, a proljev jutros. Jedno ide s drugim pojačano mojom prepametnom idejom da su mljevene lanene sjemenke baš prava stvar za doručak. I ubrzano čišćenje crijeva, naravno. Svejedno, klin se klincem izbija pa sam se hrabro spremila i krenula na Učku. Našla se gore užasnuta kako vozim po ledu i snijegu. Nit to voliim, a bogami, nit znam. Sasvim dovoljno za adrenalinski šok i silnu želju da se okrenem i vratim nazad u sigurnost dozlaboga toplog i suhog radijatorskoneboderskog zraka. Ipak...pustila auto pored ceste, na cesti boljereć, na snijegu, iza nekog drugog auta, gore iznad Dopolavorea. I krenula zombijevskim korakom na vrh. Zaboravila gamaše, naravno. No, puteljak je bio dosta utaban, pa mi nisu ni trebale... Sat i pol do vrha. Jadno i kilavo, ipak sam prestigla neke penzionere. Popela se na kulu i sjurila se dole, ovaj put po cesti...45 min brzog lamatanja po snježno zaledjenom puteljku. Nizbrdo mogu ići pristojno brzo, gore mi je problem. Mislim da je srce. Nemam daha. No, s obzirom da je iza mene mjesec riganja, proljeva, brda prekovremenih sati, sedam dana temperature i slinavog nosa, plus 4 izgubljene kile, (gubitka radi kojeg me kompanjon momentalno upisao na listu malignih oboljenja) - ipak nisam još za otpisat.
Stigla sretno i veselo kući. Nemam više temperaturu, surla je prohodna, nisam više bespomoćna...pečem tikvice u špaheru. I par komadića tofu grilla.
Nisam zvala Paprenu, nije mi se pričalo, nekako mi se baš išlo samoj. Sad joj to moram objaviti, i pritom ju ne naljutiti. Malo će mi izjebat mater pa će je proć.
Sutra idemo doktorici. Malo plaćat participacije i zapomagat.
Pogledala izviješće.
Nisu izvučeni moji lozovi...