Olitiga provedi dan, kako su stari Latini govorili … “iskoristi dan“.
U ciloj verziji, a ne, kako je danas popularno izvučeno iz konteksta, glasi:
“carpe diem quam minimum credula postero„ odnosno „Što možeš učiniti danas, ne ostavljaj za sutra”
Kako nan je ovi privrtljivi zadnji misec u godini posta deboto ka Kurba Veljača … triba iskoristit svaki zrak Sunca, jer ne znaš ča ti pozapodne nosi, atroke sutrašnji dan.
Ostavimo se mi filozofske rasprave o latinskin izrekan, onako zdravo seljački rečeno, bilo bi grijota po ovome vrimenu ostat u četiri zida, ako se baš ne mora … ka ča je meni bilo jutros.
Na dan kad se užiže druga Adventska šterika, ča je danas dopalo moju prinčipessu Vinkicu …
… učinilo je tako lipo vrime da te je baš ono voltalo proć đir priko rive, u ovome slučaju donjokaštelanske, kad je već pri ruci 
Prošeta san do staroseljskoga porta, skroz do lanterne, da zabilužin sa zapadne strane ovu malu panoramu Donji seli, okupanu suncen …
… a sa druge strane porta, na istok, zastrt tamnin oblacima privatizacije, skoro cili zarasta u zelenilo, da ne rečen u “tulipane”  … nazire se nekadašnji ponos  turizma, hotel Palace …
Okrenen objektiv malo prema jugu, i vidin krepkoga četrdesetogodišnjaka, trenutni dom “Hajduka”, koji je na “Poljudskoj lipotici“ pri četrdeset godin odigra prvu utakmicu kontra turskoga Trabzonspora.
A ne, neću napisat ni slova o trenutnoj situaciji … to san duboko zakopa u sebi … ali činjenice poštujen, povist se ne more (i ne želin!) izbrisat, pogotovo se triba sitit ovako lipe okrugle obljetnice, koja će bit i lajtmotiv službenoga kalendara Hajduka za 2019. godinu 
Ovako lipo vrime nije samo izmamilo ovakove ka ja, da se ka guščerice sunčadu na zubatome prosinačkome suncu … istiralo je vanka i ovakove limene lipotane, ka ovoga sređenoga “Fiat Balilu” … isprid kojega san se parkira, a izad njega je niki bjesni Mercedes.
I gledan kako svi ča prolazidu skrećedu pogled na krepkoga starčića iz prošloga stoljeća, a za “Merđu” niko ne bacila … baš čudno 
Još je rano bilo za poć doma, jema još dosta vrimena za ispeć ono malo mesine ča je danas na jelovniku … đirajen dalje, svita ka u priči …
… a triba I iskoristit situaciju za nabacit na tiramolu malo robe da se na suncu brže osuši …
Vrime gre dalje, onoga ča ga je davno Oliver opiva u pismi ne drži misto, stalno leta od mula do mula …
… pa onda opet malo odmori na valićima, kad je već lagani maeštral počeja mreškat more … Spomenik je još uvik na mistu, doli uz more, na podan ulice ča ono ka dili Kaštel Stari od Kaštel Novoga.
Počeja san sa “carpe diem” … jutro san baš lipo proveja, a ni ostatak dana nije bija loš, dapače, čak štoviše!
Zdravi I veseli bili!!! 
|
