U studenome?! Buahahahaha … ko je nadija ime ovome misecu … ajde ča je kod nas bilo teplo ka na početku iznadprosječne jeseni, ali kako je bilo gori!!!!
Doma san još šeta u kratkin rukavima, gledajuć i slušajuć prognoze, obuka san majicu dugi rukavi i gornji dil od tute (trenerke, za sjevernjake) koji je ono prilično tepal. Za svaki slučaj 
Po danu (i po suncu!) san se moga komodno skinit u samu majicu … a popodne/uvečer, kad se sunce malo sakrilo za zagrebačke nebodere, gornji dil tute je dobro doša. Ali ni to me nije zapričilo da sednen popit kafu vanka.
Ali pomalo, krenimo od početka ... od uzroka ove putešetvije!
Kod mene je laptop sa kojin radin obradu rezultata po takmičenjima za naše vatrogasce, od gradske do županijske razine … nabavljen lani.
Kad san bira koju ću makinju uzest, izabra san kombinaciju i5 procesora i mehaničkog diska ka najgori seljo-beljo (uz ispriku poštenim djelatnicima hrvatskog sela!) zanamisto da uzmen kombinaciju i3 procesora i SSD-a … 
Ča je najgore od svega, niko mi nije kriv nego san sam bira … i kad mi je napokon puka film, jerbo se laptop nije tija upalit na gradskome vijeću (e, ono isto gradsko vijeće na kojemu san glumija mašogradsku verziju Ivana Zvonimira Čička … duga priča ) da odsvira „Lijepu Našu“ zareka san se da ću „dignit“ lap na SSD i još „keks“ od 4 GB memorije.
Ajde vrti, kopaj, traži ponude … SSD oko šesto kun, a keks je bija, virovali oli ne ILJADU (1000) kun!!!
Hm, ajde, gren zvat Kodeks, oni su mi ovlašteni za DELL-a, ono, reda radi … za SSD (Samsung 860 EVO) i „keks“ sve skupa 1000 kn!
Nisan moga virovat, naravno, tribalo je doć gori za popeglat karticu, ali ni to nije bila nepremostiva prepreka … 200 kn karta i još GVP (guzica vidit puta!) … računa san da će to priko Flixbusa ić ka podmazano, kupija i platija odma povratnu kartu ST-ZG-ST … koji krivi račun, ali o tome poslin!
Znate ono kad se reče krenija san ranon zoron … ovo je bilo još ranije … nakon kviza na „Ovčicama“ (nismo se baš proslavili, deveto misto)
Doveja me doma Oni-Ča-Ne-Čita-Mejl … prvu turu san odkunja u auti, privrnija se još dva puta po postelji i eto, spremi se, digni se, kreni 4:10 iz kuće do vatrogasnoga mašogradskoga doma … odakle me je novopečeni tata Charlie pribacija do autobusnoga kolodvora … di su počele pidaije 
Nakon skeniranja isprintane karte šofer izjavi „gospodine niste u sustavu“ … ali gleda papir, gleda mene, pa me pustija u bus uz napomenu „zvaćemo kontrolu kasnije“ ...
Zora u busu, prvi zraci sunca obasjaju vrhove Velebita … koja lipota!
… bar mi je lakše palo ča smo radi one (biiiip!) bure morali odit okolo i produžit put još uru vrimena. Kamo sriće da je stalo samo na tome
Negdi u Lici uspili su šoferi busa dobit kontrolu … dozna san (napokon!) da je bila njiova greška i da mogu odit do Zagreba pa da se javin na njihov šalter posli za kartu za nazad. Najboje bi sad bilo da su me izbacili usrid Like vanka
Ajde … došli mi oko jedanaest uri gori (zanamisto u deset!) i ja odma na šalter!
Ka da papagala čujen „Niste u sustavu!“ … recite mi nešto ča ne znan, kažen ja šinjorini na šalteru, ona samo slegne ramenima i na karti mi napiše tel. broj na koji triban zvat.
Zoven, i nakon popriličnoga vrimena potribnoga za objašnjenje zašto nisan u sustavu (ka da je moja greška?!?!) jedino je rješenje, kažu oni, bilo da kupin novu kartu, a da će oni meni sve refundirat!!!
Otrčim na šalter, ali sad karta nije više 100 kn, nego skoro 140!!!
„To vam je zato jer se blizinom putovanja povisuje cijena“ … „Fuckin' kapitalism!“ procidin ja i odoh sa karton, olakšan za 140 malih krznenih životinjica, povišenog krvnog tlaka i razine otrova u krvi, tako da san kojim slučajem ugriza nekoga poskoka taj tren, pa bi mrtav na licu mista. Poskok, a ne ja … da ne bude zabune 
Boravak mi je skraćen već dva sata … odoh do taksija … cijena do „Kodeksa“ i nije puno, manje od 40 kn, bar san to na vrime učinija, prida laptop na servis.
A kad tamo „bi li mi mogli najprije naplatit, pa da vi ostavite laptop“ … Nisan joj tija napominjat onu našu „da se samo kurbe plaćaju unaprid“ jer nisan baš siguran da bi me razumili onako kako bi ja tija … zato san samo napomenija da „što ako nešto krene po zlu … ne bi tija bit Žalosna Sova, ja bi volija platit NAKON obavljenog posla“ ... našto su se oni, mada nevoljko, složili.
Mislija san da će to potrajat par sati … odšetah Kranjčevićevom ulicom, e, onom di je Zagrebov stadion, i doli kod Cibone se ukrcan na tramvaj do Trga.
Malo san prošeta Trgom, do poslovnice ST banke (Jurišićeva) i taman na povratku, u prolazu kod Bombonierre Kraš“ ugledam na zidu krunski dokaz „da je i onda sve išlo u Zagreb“ ča je napisa na Fejsu jedan moj prijatelj, sad se ne mogu nikako sitit koji
I namjerno se nisan tija slikat onamo di se svaki Dalmatinac slika kad dojde u Purger Vakuf ...
Photo: Dnevna doza prosječnog Dalmatinca
Jer je i meni osobno pun (biiip!) takvi slik , ka da mi je prvi put proć na podan Banova repa
Zovu me već iz „Kodeksa“ da je sve gotovo … a ja taman mudrijan kako ću poć povirit Interliber. Najpri san prova, ka i uvik, pitat šofera od tramvaja, ovi put jednu mašo smišnu gospođu/gospodičnu „koji broj vozi do Velesajma?“ na što dobijem odgovor „nijedan, probajte doli na Kolodvoru naći bus“ …
Ne budi lin, ka da nisan „Dalmoš“ odoh ja doli, i otkrijem da nema direktnoga busa za Velesajam, nego da bi treba presjedat … izgubit vrimena za doć tamo, pritrčat po paviljonima i nazad.
Onda san, teška srca, odusta od Interlibera ovu godinu, te iskoristija povlasticu za Cameo taxi, koji mi je posla Mrki, inače kapetan naše kviz-ekipe „Nevera“ … Instaliram sve, obidvan u McDonalldsa, zovnem taxi i nisam još gutljaj soka popija, eto ti ga na … Izađem vani, odveja me čovik do „Kodeksa“ (mislim da se zove Hrvoje!), još je sačeka dokle san obavija plaćanje i odveja najbliže Trgu di je moga doć. Sve skupa 45 kun!!!
Pošto san Velesajam već prikrižija iz planova, ostalo je još malo vrimena za prošetat bo butigan i kućicama na Trgu, koje su već tamo, ka najava skorog Adventa …
Najpri san povirija u „Muellera“ … di je već izložen program za skorašnje blagdane … od kalendara za ženske frizerske salone …
… do božićnih ukrasa svake vrste, od onih pristupačnih do onih koji više pripadaju u scenografiju serije „I bogati plaču“
… i kad su mi već moje noge počele davat znakove da triban negdi sest i odmorit, uvalija san se negdi u teplo popit Ness, jer su mi se i oči već lagano počele sklapat 
To me je malo i ugrijalo, pa san se sa rodicon Nenom i njezinin Slavenom naša vani popit još jedan macchiato da me drži do polaska.
Sa prijateljem Zvonkom se nisan nikako uspija nać, možda dođe na bus …inače ono ča san donija za njega gre nazad u Kaštila … I naravno, u fotofinišu, ulazim u bus eto ti Zvonka, izljubili smo se, čoviku san čestita na promjeni statusa u „dedek“ jer je nedavno njegov Boško dobija sina … izljubili smo se i krenuh prema jugu …
Više se nisan ni iznenadija kad je bus prije tunela sv. Rok krenija zaobilazno. Znači, bura je još divljala … stali smo u Macole, standardno, taman da me jedna dobra porcija čobanca razbudi … i da odradim obavezno slikanje inventara …
Doma san, tj. kod vatrogasnoga doma u Mašogradu, stiga taman na vrime prije nego se Pepeljugina kočija opet pritvorila u bundevu. I ka da nije bilo dosta monadi za oti dan ... bija je pir, pa san mora gori po sali za vjenčavanje tražit čovika koji me je „zatvorija“ da ne mogu izać. Srića da je bija samo jedan
Kako sad stvari stoju, mislin da su moja malo dalja điravanja za Anno Domini MMXVIII gotova ... Zdravi i veseli bili!!! 
|
