... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Vrućina, pasi sami skaču u more da se razladidu, stvarno mi je triba dobar razlog da izađen iz kuće. Čak i kad san se odlučija, to je bilo tek oko sedan uri pozapodne, kad su se sjene već dobrano produžile i ona žuta pećica se počela spremat na vijađ izad horizonta.
Dunkve, nagleda san se po bespuućima interneta tih slika koje paridu prave, ka da se otvorila buža (rupa, za sjevernjake) u asfaltu/tehnobetonu/whatever pa te načisto straj i proć priko toga, a to je samo još jedna iluzija koju stvoru vridne ruke uličnog umjetnika. Kažu ... do prve kiše, jerbo je materijal sa kojin se crta kreda. Ne obična, doduše, nego u bojama ... ali ekipa na Rivi se bome dobro potrudila.
Počeli su još jučera, u petak, pa su učinili par minijatura, na brzinu ...
... čisto da sebi učinedu ugodnije okruženje na zapadnome kraju Rive, na podan Marmontove, pa su se uvatili radit one prave slike, koje se samo sa jedne strane mogu gledat uz oni PRAVI 3D efekat ... tribali bi bit skroz gotovi tek sutra, ali mi nije vrag da mira, nije mi se dalo čekat, pa san zaprišija pridvečer vidit na što to sliči ...
Moran van reč da san skroz zadovoljan viđenim. Onako laički, naravno, govoreć ka likovno skroz-naskroz nepotkovan. Ali mi je lipo vidit i amen!
Puno lipšenego raznorazne političke poruke neiživljene mularije (ne mislim po godinama!) koja misli da predstavlja neki čimbenik u napaćenoj "Lijepoj Našoj"
Šteta ča će ovo oprat prva kiša ... ili cisterna „Čistoće“ na redovnome poslu po Rivi ...
Do koje druge prilike ... Zdravi i veseli bili!
Odavna san se mislija zaletit do Zadra, pozdravit sunce na zalazu i nazad. Fala dragome Bogu i HR autocestan, to sad više i nije nemoguća misija obavit u jedan dan a ne satrat se
Kako nima smisla poć ujutro rano, a i dan pri se Vinkina ekipa vratila sa eskurzije, uputili smo se pozapodne. Negdi oko pet uri smo prošli Plano na putu za grop (čvor, za sjevernjake) Prgomet, oliti prikjučak na autocestu. Nije mi drago tamo prolazit, po danu još i mogu, ali po noći samo u krajnjoj nuždi
Lipo vrime, klima na «jedan» i noga na gasu. Putna brzina 140 km/h. Čas posla smo došli do odmorišta Krka, kraj Skradina, i znamenitoga mosta koji mi se usika u pamćenje još kad smo prvi put bili tamo, nazad skoro pa deset godin ...
Stali smo malo, popili piće, zaglumili aerodromsku pistu za malu bubamaru ...
.... bacili oko na lipo plavo more i izletnički brod na podan mosta ...
... i Skradin okupan suncen malo dalje ...
Malo smo se rastegnili, mahnili za pozdrav onome ča je i Oliver piva o njemu ...
... i krenili dalje, Zadar nas čeka. Čas posla smo bili tamo i za ne falit, našli na sjevernoj strani gradskoga bedema misto za parking iz prve
Jedan mi čovik govori da se ne triba platit parking jer je praznik. Nije da mu nisan virova, ali nisan tija tražit di zadarski Spiderman nosi dignute aute. Pokazalo se da san ipak bija u pravu: lipo piše da se za praznik PLAĆA PARKING!. Howgh!
Sad san moga na miru krenit dalje ... od trga sv. Krševana
... priko opivane Kalelarge ...
... do Foruma ...
... pa smo se uputili lagano na zapad. Taman smo prispili isprid crikve Sv. Stošije kad je, jema bit, bija niki pir unutra. Jerbo je sve bilo posuto ružinin latican kad smo se vraćali nazad.
Usput smo malo i, je li, ogladnili, pa smo stali u niki restorančić malo prigrist .... guštajuć u pogledu na crikvicu Gospe od Zdravlja.
Kad smo se namirili i podrignili ka mala dica, opet smo laganon šetnjon krenili put vrja Poluotoka, cilja našega putovanja. Usput smo naišli na nepobitni dokaz da nismo prvi Sućurani koji su prošli ovin kaletan ...
Čin smo došli, dokle je još bija dan i puno svitla za slikavanje, «ponovili» smo sliku sa Skradina ....
... a onda san ja moju Vinkicu zamolija da slika mamu i tatu.
Srića da jeman širokokutni objektiv, pa san uspija stat u sliku
Morske orgulje su i dalje gudile svoju laganu melodiju ...
... sunce se polako približavalo svome zalazu, a dan svome smiraju. Mislin da san skoro pa razumija staroga lisca Alfreda Hitchcocka koji se, kako legenda kaže, jednom naša u Zadru gledajuć zalazak sunca i reka da nije lišpega vidija na svitu. A nije da se baš nije maka iz kuće, je li ...
Svita ka u priči, moglo se čut svakakovi jezika iz cviloga svita, puna zadarska riva je došla provjerit je li stari Alfred bija u pravu. Neki su se čak i okupali ...
Iskoristili smo finale zalaska za još par slika za uspomenu ...
... izbeljili smo se «Pozdravu Sunca» koje je taman, čin je Sunce odlepršalo izad horizonta, počelo izvodit svoj light-show
... i uputili se lagano svojoj kući, ujutro je škola ... a triba poć i na posal
Zdravi i veseli bili!
Jema deboto misec dan da san pročita u novine („Slobodna Dalmacija“, za sjevernjake) malu recenziju libra „Dnevnik jednoga kamajera“ Ive Anića. Pravo da van rečen, čovika ne znan onako, po starinsku ... ali san jema prilike razminit sa njin pokoje slovo i rečenicu priko ove moderne Cukerbergove pizdarije di čovik more jemat miljardu „prijatelji“ a da nijednoga nije njanci jedan put vidija „u četri oka“.
Zaintrigalo me, pogotovo jer san davno jema prilike pročitat na fejs grupama „Osandesete“ ili kako se već zovedu, par crtica, grubo je reč članaka, ali kako nazvat skoro cilu jednu malu priču koju čovik zalipi na misto di drugi jedva sastavidu par besida. Mislija san da je to Ivo od negdi prepisa (oprosti Ivo!) jer san navika na današnje standarde copy/paste „novinarstva“ di se ponekad i ne prepiše sve kako triba pa nastane cili cirkus oko toga. Ništa čudno za wannabe novinare koji se još služe blokom i tintanom olovkon, a vrhunac korištenja tehnologije in je diktiranje teksta na uho daktilografkinji u redakciji. Začudili biste se koliko još jema takovi, a nisu stari dinosauri prid penziju. Neću o imenima, da in ne radin mukte reklamu
Uostalon takvi sitni novinarčići i nisu tema ovega posta, nego cila ova priča kojon me je zaitriga Ivo gorispomenuti Anić. Malo mi je bilo mušno pitat odakle je to prepisa ... sva srića nisan pita njega nego ljude koji ga poznajedu. Pa su mi lipo objasnili da to Ivo sam piše, i da ga nagovaradu da to objavi ka jedan mali libar. Skoro san na to bija i zaboravija, kad me je podsjetila ona recenzija libra u „Slobodnoj“. Kako san po prirodi stvari kurijoža, a i sam san izda svoj libar sastavljen od priča sa bloga (zadnje poglavlje mojega libra), tija san sa njin malo proćakulat i ... zašto ne priznat .... nabavit otu knjigu
To o ćakulan mi se nije (još!) ostvarilo, ali knjigu san uspija nabavit, za fer cijenu, tako da san jedan put, na proputovanju za pub-kviz u „Quasimoda“ susreja se sa autoron na stanici kod, what a coincidence, „Anića zgrade“ ... pa smo nasrid ulice, ka diler i vjerni kupac, razminili pineze i libar. Uz jedan maaaali modni dodatak, kojin san Ivu, pari mi se, prilično iznenadija: poklonija san mu moj libar. U prvi momenat je osta ka trica, jer očito nije očekiva. Onda mi je obeća niku kapu ča je Roger Moore nosija na snimanju nikoga od Bond-filmova
Ma jebe me se za kapu, ali eto, napisa san da ne zaboravin, jer san i ja već u drugome poluvrimenu života, kad uskoro mogu očekivat onega Švabu ča sakrije stvari po kući
I malo pomalo, počeja san čitat knjigu koje je vonjala mirisima i moga ditinjstva. Nisan sta u Splitu, nisan igra balun na Pjaci, nisan jena priliku, ka Ivo, baš svaki dan gledat legende po gradu isprid sebe, naslonjene na šank oli kako žučljivo raspravljaju na kojemu štekatu ... a posli na televiziju, u kojemu filmu oli u seriji.
Baš mi je bija gušt čitat crtice iz života grada koji je još malo i sličija na „Malo misto“
Ja san se rodija i odrasta u Mašogradu, samo par kilometri dalje ... i savršeno razumin nostalgiju za onin vrimenima, o kojima Ivo piše, kad nismo jemali ništa, ali smo jemali sve. Kad bi se sa puta u Italiju vratija sa punin kesan limenki od sokov od koji bi činili "reflektorke" za u disko, kad smo se veselili za jednu običnu Yassa tutu (trenirku, za sjevernjake) ... kad je u doba kung-fu euforije nestalo metli po kućan i lanaca u Mikačiča (prodavaonica željezarije, za sjevernjake).
A meni se, kad san to pročita, odma u sićanju ukaza pokojni barba Ivo Miškovac, kad je posli jednoga karate-filma i on izaša vanka iz kina mašući rukan i nogan ... kako u kinu „Tesla“ tako i u nas više bi pantija filmove po komentarima i upadicama, nego po sadržaju ... s tin da su oni u Splitu jemali tu povlasticu da je isti film igra više puti pa bi naučili deboto cili film napamet koliko bi ga puti išli gledat.
Nadahnuto nan Ivo priča starome izumrlome Splitu kao felinijevskome mediteranskome gradu koji je jema dušu, koja se sad utopila u turističkoj konfekciji, kad se namo, u „Holcera“ (caffe bar „Bili as“, na Pjaci) di je bija šank na kojeg su se naslanjale najveće splitske legende sad samo polica sa lipin postolima.
Priča nan i o gradu koji je od redikuli ka ča su Pajdo, Karuzo i Mare Žebon činija zvizde i š njima se zajebava, a one koji bi po cilome svitu bili zvizde činija redikule. Kako je niko drugi napisa, Oliveru bi se u cilome svitu klanjali ka Sinatri, a u Splitu je samo – Čoro.
Još nisan pročita cilu knjigu, sa gušton je čitan i dalje, jer je cili libar sastavljen od mašo mali pričica, koje povezuje ljubav prema rodnome gradu, makar onome kakovi je bija, u vrime autorova ditinjstva, u vrime kad igrači Hajduka nisu smili izać vanka kad izgubidu koju utakmicu ...
Fala ti Ivo, na ovome nostalgičnome putovanju i u moje ditinjstvo.
Zdravi i veseli bili!
pa te načisto straj i proć priko toga, a to je samo još jedna iluzija koju stvoru vridne ruke uličnog umjetnika. Kažu ... do prve kiše, jerbo je materijal sa kojin se crta kreda. Ne obična, doduše, nego u bojama ... ali ekipa na Rivi se bome dobro potrudila.
