Pregled posta

Dnevnik jednoga kamajera

Jema deboto misec dan da san pročita u novine („Slobodna Dalmacija“, za sjevernjake) malu recenziju libra „Dnevnik jednoga kamajera“ Ive Anića. Pravo da van rečen, čovika ne znan onako, po starinsku ... ali san jema prilike razminit sa njin pokoje slovo i rečenicu priko ove moderne Cukerbergove pizdarije di čovik more jemat miljardu „prijatelji“ a da nijednoga nije njanci jedan put vidija „u četri oka“.



Zaintrigalo me, pogotovo jer san davno jema prilike pročitat na fejs grupama „Osandesete“ ili kako se već zovedu, par crtica, grubo je reč članaka, ali kako nazvat skoro cilu jednu malu priču koju čovik zalipi na misto di drugi jedva sastavidu par besida. Mislija san da je to Ivo od negdi prepisa (oprosti Ivo!) jer san navika na današnje standarde copy/paste „novinarstva“ di se ponekad i ne prepiše sve kako triba pa nastane cili cirkus oko toga. Ništa čudno za wannabe novinare koji se još služe blokom i tintanom olovkon, a vrhunac korištenja tehnologije in je diktiranje teksta na uho daktilografkinji u redakciji. Začudili biste se koliko još jema takovi, a nisu stari dinosauri prid penziju. Neću o imenima, da in ne radin mukte reklamu
Uostalon takvi sitni novinarčići i nisu tema ovega posta, nego cila ova priča kojon me je zaitriga Ivo gorispomenuti Anić. Malo mi je bilo mušno pitat odakle je to prepisa ... sva srića nisan pita njega nego ljude koji ga poznajedu. Pa su mi lipo objasnili da to Ivo sam piše, i da ga nagovaradu da to objavi ka jedan mali libar. Skoro san na to bija i zaboravija, kad me je podsjetila ona recenzija libra u „Slobodnoj“. Kako san po prirodi stvari kurijoža, a i sam san izda svoj libar sastavljen od priča sa bloga (zadnje poglavlje mojega libra), tija san sa njin malo proćakulat i ... zašto ne priznat .... nabavit otu knjigu
To o ćakulan mi se nije (još!) ostvarilo, ali knjigu san uspija nabavit, za fer cijenu, tako da san jedan put, na proputovanju za pub-kviz u „Quasimoda“ susreja se sa autoron na stanici kod, what a coincidence, „Anića zgrade“ ... pa smo nasrid ulice, ka diler i vjerni kupac, razminili pineze i libar. Uz jedan maaaali modni dodatak, kojin san Ivu, pari mi se, prilično iznenadija: poklonija san mu moj libar. U prvi momenat je osta ka trica, jer očito nije očekiva. Onda mi je obeća niku kapu ča je Roger Moore nosija na snimanju nikoga od Bond-filmova
Ma jebe me se za kapu, ali eto, napisa san da ne zaboravin, jer san i ja već u drugome poluvrimenu života, kad uskoro mogu očekivat onega Švabu ča sakrije stvari po kući
I malo pomalo, počeja san čitat knjigu koje je vonjala mirisima i moga ditinjstva. Nisan sta u Splitu, nisan igra balun na Pjaci, nisan jena priliku, ka Ivo, baš svaki dan gledat legende po gradu isprid sebe, naslonjene na šank oli kako žučljivo raspravljaju na kojemu štekatu ... a posli na televiziju, u kojemu filmu oli u seriji.
Baš mi je bija gušt čitat crtice iz života grada koji je još malo i sličija na „Malo misto“



Ja san se rodija i odrasta u Mašogradu, samo par kilometri dalje ... i savršeno razumin nostalgiju za onin vrimenima, o kojima Ivo piše, kad nismo jemali ništa, ali smo jemali sve. Kad bi se sa puta u Italiju vratija sa punin kesan limenki od sokov od koji bi činili "reflektorke" za u disko, kad smo se veselili za jednu običnu Yassa tutu (trenirku, za sjevernjake) ... kad je u doba kung-fu euforije nestalo metli po kućan i lanaca u Mikačiča (prodavaonica željezarije, za sjevernjake).
A meni se, kad san to pročita, odma u sićanju ukaza pokojni barba Ivo Miškovac, kad je posli jednoga karate-filma i on izaša vanka iz kina mašući rukan i nogan ... kako u kinu „Tesla“ tako i u nas više bi pantija filmove po komentarima i upadicama, nego po sadržaju ... s tin da su oni u Splitu jemali tu povlasticu da je isti film igra više puti pa bi naučili deboto cili film napamet koliko bi ga puti išli gledat.
Nadahnuto nan Ivo priča starome izumrlome Splitu kao felinijevskome mediteranskome gradu koji je jema dušu, koja se sad utopila u turističkoj konfekciji, kad se namo, u „Holcera“ (caffe bar „Bili as“, na Pjaci) di je bija šank na kojeg su se naslanjale najveće splitske legende sad samo polica sa lipin postolima.
Priča nan i o gradu koji je od redikuli ka ča su Pajdo, Karuzo i Mare Žebon činija zvizde i š njima se zajebava, a one koji bi po cilome svitu bili zvizde činija redikule. Kako je niko drugi napisa, Oliveru bi se u cilome svitu klanjali ka Sinatri, a u Splitu je samo – Čoro.
Još nisan pročita cilu knjigu, sa gušton je čitan i dalje, jer je cili libar sastavljen od mašo mali pričica, koje povezuje ljubav prema rodnome gradu, makar onome kakovi je bija, u vrime autorova ditinjstva, u vrime kad igrači Hajduka nisu smili izać vanka kad izgubidu koju utakmicu ...
Fala ti Ivo, na ovome nostalgičnome putovanju i u moje ditinjstvo.
Zdravi i veseli bili!

Post je objavljen 04.06.2015. u 12:00 sati.