... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Neeeee, niti san uvatija crtu, niti san se uvatija crtat, a bome nisan ni oda po crti. Bar ne još
Samo san, danas, na Silvestrovo, potega crtu ispod 2011. godine. Barenko ispod ovi zadnji par dan.
Već san bija napisa, da me je bilo puklo crnilo. Neki to zovu post- ili pred- Božićna depresija. Oni ča pitadu barba Googla to bi nazvali „Holliday Blues“, ali nima nikakove veze sa muzikon, iako je meni blues ka muzička forma puno drag.
Da vas sad opet ne dušin, ka i sa prošlin poston, polako dolazin sebi. Obećajen da ću opet bit oni stari Filko. Ali zato ovi put godinu stariji, i mašo, mašo godin iskusniji ...
Nemojte me sad vatat za netočne navode, zarez i točku. Neka bude ovako.
Oporavak je počeja još okolo Svetoga Stipana, za neupućene, 26. 12. kad smo svo troje, ča je već samo po sebi mirakul, Zakonita, Vinkica i ja, išli učinit đir po nekadašnjoj Dioklecijanovoj vikendici, a danas pregrađu Ogorja (op. p. Mani Gotovac). Ne more se reč da baš nije bilo ni pasa ...
... ako računamo i ovoga udomaćenoga ča je doša ogrijat stare koščice na tehnobetonskome čudu arhitekture, ali mora se priznat da je Marmontova ulica bila prilično prazna. Zli jezici bi sad napomenili opet onu opasku od Mani Gotovac, da je Split sve manje grad, a sve više predgrađe Ogorja. Pogotovo u dane Blagdana, kad se još more i spojit koji dan sa vikendon, a nu!
Kako drugovačije protumačit OVO:
... osin možda nečiji maturalni rad, od nikoga maloga ča mu je ćaća „naš čov'k“ pa je dobija priliku iskazat se ... ali molajmo mi sad na miru ono ča ne moremo prominit. Nakon ča su nestale i zadnje zrake sunca na Rivi, uputili smo se malo kroz Grad. Nije baš da je bila gužva, vidili ste kako je Marmontova izgledala, a sve svita ča smo trevili do Pjace moglo bi stat u autobus, i to ne bi triba zglobni. Slikali smo se na Pjaci po jelkon, dokle još jema koji balunčić na njoj ...
... a kako smo znali da danas u nas više ništa nije sveto i nedodirljivo, nije nas nimalo iznenadilo da je Grguru neko bija lakira palac. E, ONI palac, ča ga svaki putnik namjernik takne za sriću.
Negdi ote dane san peška, jema bit, i malo fibre, ništa ča bi me oborilo, da san još moga ostat doma četvrtak i petak, bilo bi lipo, ali, je li, ne more se sve jemat ;)
Posal ka posal, ali mislin da bi mi bilo pametnije da nisan da nisan jučera odija u kino. A ča ćeš, kad san bija obeća ... „Alvin i vjeverice 3“ je lipi film, ali ja san lipo akuža dokle san doša doma ...
Skupilo se puno tega u zadnje dane, neću se sad ponavljat, za kraj smo bili malo obać naše ča i više nima ...
... uvalili smo se doma u teplo, noge na kušin, gledamo ove naše jaslice doma, ča su i šura i punica složili još odavna ...
I čekamo da lagano izduši ovi balun na kojemu piše 2011. i da se polaaaaaaako počme puvat oni ča na njemu piše 2012. Neću van još čestitat Novu Godinu. Niti ću reč ča od nje očekijen. To ću obavit u nedilju, 20:00 na HTV1, u kvizu „Sve u 7“. Osin ako mi ka predigru ne uvalidu poslanicu predsjednika Republike Hrvatske, inače obožavanoga u Mašogradu, ka ča je Mesić mlija pri mene, kad san 2006., isto u prvoj emisiji kviza („Milijunaš“) jema njega zanamisto žurnala.
Kako san proša? Strpite se još malo, vidićete ;)
Mater još okad san bija na snimanju samo službeno govori sa menon jerbo ni njoj nisan reka.
I ča bi još moga dodat ovoj godini na izmaku, osin ovoga maloga video zapisa sa jednoga sastanka.
Ovogodišnji Božić, ili bolje rečeno Badnjak, dočeka san u nikad goremu raspoloženju i još goroj situaciji. Uvatija san skoro pet banki, po stolića života, a teško mi se sitit da me je toliko dižgracij sustiglo ka u ovo pridblagdansko doba. Situacija je takova kakva je, još mi se i Pape razbolija, dobija je žuti karton, pa se mora dobro pazit kako će igrat do kraja utakmice. Političkin rječnikon, dobija je ukor prid isključenje. Sedandeset i sedmi rođendan, 11. 12. je proslavija na Firule, jerbo ga je u petak, 9. 12. strefija, jema bit, lagani moždani ... Da bi ja spasija ča se da spasit, mora san priuzest i neke njegove obveze, bar ča se tiče kina. Reka san mu da se moga razbolit misec-dva ranije oli kasnije, kad nije ovolika procesija kroz kino, ka u kraj dvanaestoga miseca. Rečen li da san skoro puka ka čvrčak, nisan daleko od istine. Za ne falit, još mi se i Vinka razbolila, zafibrala, pa san mora nosit učiteljici ispričnicu. Prvi put, nadan se da i neće bit puno ...
Dan pri tega san bija snimat „Sve u 7“ kod Tarika na HTV. A kako san proša, vidićete za nedilju dan, kad van buden čestita Novu 2012. godinu, 1.1.2012. na HTV1 izad osan uri. Nadan se samo da mi nečedu ka predigru stavit Poslanicu Predsjednika RH, ka 2006 kad san bija na „Milijunašu“ ...
Polako, jednu za drugon, odradija san sve obveze, nadan se da nisu puno propatili oni ča su jemali posla sa menon ove dane. Osin, možda, jednoga koji mi je priša na vatrogasnoj skupštini, nakon ča san dobija nagradu od zapovjednika i na moje veliko čuđenje izjavija da bi se najradije izriga (ispovraća, za sjevernjake). Ostavjajuć me u nedoumici ča je pisac tija reč.
Bilo je i svitli točak ove dane, a ne samo crnila. Osin spomenute nagrade zapovjednika DVD Mladost, dobija san i jednu još važniju, dapače najvažniju, moralnu satisfakciju. Več san reka da san bija odnit ispričnicu Vinkinoj učiteljici, a to je ujedno bija i zadnji roditeljski sastanak ovo polugodište, kad se roditeljima usmeno govori detaljno kako je dijete bilo u protekli par miseci u školi, jerbo još nima ocjen i svidožbe.
Eto, skoro da mi je neugodno govorit koliko mi je učiteljica Vinku isfalila. I ozbiljnost, i izvršavanje radnih obaveza, i oštroumnost, a kad mi je još rekla da „brzo misli“, skoro san je izljubija od dragosti. Tomo, ne zamiri, ovo je bilo samo retorički
Malo, pomalo ... sve smo obaveze uredno završene, ostavili za sebon. Pape je doša doma, omar mi je bilo lakše, neka je, opet sportskin rječnikon, izgubljen za ovu sezonu ...
Recesija je ostavila svoj timbar i na Božićnin običajima, barenko u mene. Šćeto-neto, polak. Oču reč, polak pinez potrošeno u odnosu na lani, nemojte me sad vatat za svaku kunu, onako otprilike, odokativno.
Malo manje, ali svak je dobija barenko, ča se reče, čikolaticu. Ča se tiče štampavanja, lani san jema ozbiljni zdravstveni razlog za smanjenje posla, ali ga zato ove godine UOPĆE NIJE BILO. Zero! Nula!
Ove godine bi me se sitili samo kad triba doč mukte ča odradit, ča mi počimlje lagano odit na ganglije. Ponekad triba ipak ostarit da skužiš kolika si bija pi**a većinu svoga života. Moraču ipak malo to sve reducirat, jer sa svin otin ča učineš „za selo“, u najboljoj namjeri, ča više činiš, ispadaš veći redikul. Pa te onda svi držu „u malome džepiću“ i mislidu da si ti „na botun“, da tribadu samo punit u fišćot (pištaljku, za sjevernjake) pa ćeš odma doletit.
I na kraju, kad triba recimo napravit koji ozbiljni posal, dobije ga neko treći, iako ja jeman „tri metra“ referenci i to bi, sa gušton, bija i MUKTE napravija.
Pa ču, kad sutra u toj knjizi buden pročita Kaštelama zanamisto Kaštelima, svaki put DUPLO popizdit.
Nije mi bilo lako, ali san i to pribolija. I nadan se, izvuka pouke. A malo mi je falilo da ne vratin ono priznanje od Zapovjednika, sa početka priče.
Ionako na kutiji ne piše moje ime i prezime pa bi ga mogli dat kome drugome, zaslužnijemu od mene ...
Nakon ovoliko žuči, crnila, južine i bljuzge, moralo je okrenit malo na bolje ...
Čuja san za žive jaslice u Kambelovcu, dapače, isfalili su mi ih, pa san pokupija Vinkicu i put Glavograda. Je da je bilo več pet uri pozapodne, smiraj dana, ladno, prava zima, ali ne mogu objasnit ča mi se dogodilo.
Ne, nisan sad spozna u jednu večer sve tajne vjere, nisan posta „katolički taliban“, ništa od toga. Jednostavno, kad san vidija sve to ča su vridni Kambelovčani napravili, ka da mi je krv počela lakše kolat po žilan ...
Na malo mista, jednostavno, sa ukuson, uprizorili su jaslice, ka i onodobne običaje ...
Napali smo frontalno, Vinka i ja, svaki sa svojin fotoaparaton ... kako nisan uspija uvatit sva tri kralja na isto misto, slika san Vinkicu samo sa jednin od nji ...
... pa smo samo nastavili šetat okolo, otvoreni očiju i, zašto ne priznat, otvorena srca .... neka je bilo pravo zimsko doba, niko se nije tužija, a par strateški raspoređeni vatrica su, osin grijanja, služili i da malo doprinesu općemu ugođaju ...
Kad već govorimo o ugođaju, svoju su ruku, a pogotovo glas, dali i kambelovski pučki pivači, sa prokušanin božićnin repertoaron, ča in nije teško ni palo, jer je veliki dil nji več piva po raznin muškin i ženskin klapan.
Program se pomalo zahuktava, pa sad ajde ti misli jesu li se ovi samo došli ugrijat oko vatrice ili je sve to dil uvježbane koreografije ne samo maškar, vengo jema bit, svi kambeovski udruga.... Pastiri su uredno kružili oko vatrice ...
... a nekima baš i nije bilo drago pusto slikavanje fotoaparatima, mobitelima ... ili je i to propisiva scenario božične koreografije
... a neki su ipak guštali u bljeskanjima iljadu bljeskalica i milijardu megapixeli, umjereno trošeći svoji pet minuta slave ...
Bilo kako bilo, sve se odvijalo ka po špagu (konopčiću, za sjevernjake) ... na vrime, niko se sa nikin nije sudara, niko nije grinta, sve se kontroliralo, sa zemlje Dr. House ...
... a sa balkona Veliki Meštar ...
Kako san več reka, ugođaj su upotpunjavali uprizorenja stari onodobni zanati, ka ča je recimo kovačija ...
... di kovač sigurno nije mora meknit umjetne brkove, a sad mi je žaj ka pasu ča nisan snimija trinoge di se kuvalo vino, i tako serviralo za popit ... zato san na štandu di su se prodavali fritule i bakalar uspija uvatit u motu prodaje fritula moju školsku kolegicu ...
... vidi se da joj posal leži. Dugogodišnje iskustvo na peškariji sigurno nije odmoglo ... i tako, začas su prošle sve uvodne radnje, i počelo je ono radi čega smo se svi i skupili ovod ... u štalici je zaplakalo malo dite ...
... pa je onda nasta spontani procesijun isprid štalice, opet uz pusto blicavanje aparati ... mali Isus se od svega tega malo iznebušija pa je Marija morala malo priuzest stvari u svoje ruke, kako matere radu već iljadan godina, i umirit maloga ...
... malo poslin tega su došla i tri kralja, poklonili se malome Isusu i ostavili mu svoje darove ...
... ča je bija lagani znak Vinki i meni da se pomalo uputimo doma, u teplo, da ne bi ona reprizirala ovu svoju priladu i fibru od nikidan. I uputili smo se, puni očiju i još punijega srca. I baš me briga ča je Josipa glumija ovi, a nije oni, i ča je Isus bija dite od nikoga ča drugome nije po guštu, i kako more "ona" bit pastirica .... Takove primjedbe, koje bi inače detaljno zapantija, ovi put su mi samo prolazile najkraćin puten meju dva uva, kako ušle, tako i izašle, i prepuštan isfrustriranin i iskompleksiranin wannabe političarima takve beskorisne i bespredmetne rasprave. Meni, a i Vinki, je bilo lipo!
Želin Van svima sritan i blagoslovljen Božić, i sve najbolje u Novoj Godini!
Davno je bila 2003. godina, i moje prvo putovanje na snimanje, tada “Milijunaša”. Još san bija rekonvalescent od dižgracije koja mi se dogodila u osmi misec, od moga "salta" sa Agilom.
Lagano, na štakama, u pratnji Zakonite kojoj je onda u drobčiću već resla mala Vinka, prvi put san pohodija zgradu na Prisavlju 3.
Odonda se puno toga izdogađalo. Još san dva puta bija na “Milijunaša” dok nisan proša brzi prst, i gostova u zadnjoj emisiji 2005. i prvoj 2006. godine, kad mi je u pratnji bija Zlato mamino.
Godinu dana nakon toga san bija prvi put na “Kariku” i izgubija u finalu. Za jedno pitanje, naravno. Skoro dvi godine nakon toga, 2008. godine, uspija san opet doć do finala i ovi put dobit. Tu mi je bilo najteže od svega izdržat nikome ništa ne govorit od snimanja u šesti misec do jedanajstoga miseca kad je bilo emitirano.
Onda su se već počeli osjećat prvi povjetarci nadolazeće krize, koja nas je sve otriznila kad je napokon zapuvalo “malo vitra”. Prvi put da je malo kasnila isplata dobitka.
Onda je nastupila svojevrsna stanka. Ne u kvizovima, oni su i dalje išli, nego u mojin nastupima. Kariku i Milijunaša san “potrošija” ... a onda je doša “1 protiv 100”. Dugo vrimena mi je tribalo da se naviknen na novu formu, a onda je zaredalo, snimija san par setova, i samo jednon uspija, u zadnjoj emisiji predzadnje sezone, nešto dobit na galeriji.
To mi je, ovako, sa vrimenske distance, bila i ostala najdraža forma, tu san steka poznanstva mnogih dragih ljudi sa kojima se i dandanas rado čujem, dopisujem, a i vidim, kad prilike to dopuštaju
Tvrdoglavo, po inerciji ili kako van drago, nastavija san i dalje pohodit Katedralu HR duha na Prisavlju, dok me lani, u deveti misec, odma u prvom jutarnjem snimanju nije spustilo doli, kod Tarika. Junački san “poginija” ... nastoja san ostavit dobar umjetnički dojam, i svi mi kažu, barem u facu, da je to bilo gledljivo. Ali, kako rečedu da dica ne znaju lagat, najbolju mi je ocjenu dala moja Vinkica.
“Zaludu ti je tata bija dobar nastup, kad nisi donija doma pineze”
Nakon stanovitih zdravstvenih problema od lani, dočeka san i ovu, zadnju formu kviza “Sve u 7”. Ne znan zašto, ali svaki put mi se lomi jezik pa ispadne ono “Sve po 7”, ka asocijacija na one “kineske” prodavaonice žnlj-klasne robe.
Opet san se nastavija prijavljivat, prođoh kvalifikacije još u deseti misec. Po prvoj varijanti, triba san 22. listopada polagat državni ispit, a 23. listopada snimat emisiju na Prisavlju. Prva odgoda, za studeni, a onda su uletili izbori, sva su studija bila zauzeta i konačno, i to san obavija jučer, u četvrtak, 15. prosinca.
Početak putovanja nije bija baš sjajan. Dan prije mi je rečeno da su iskrsle neke stvari na poslu koje moram riješit ... čak je visija i sam odlazak u ZG, za što san uredno dobija odobrenje desetak dana prije, i shodno tome obeća teti Maji i teti Branki dolazak, kupija karte za feratu i obavija ostale pripreme.
I kako radin tamo di radin, po prirodi posla, uvik se more nać dobar kompromis. Ajde ti Filko odnesi laptop sa sebon, pošalju mi mejlon sirovi materijal, sredin ga i vratin mejlon nazad. Ča ti je tehnika, a!
Proguca san i to, samo da gren gori. Krasan će bit odmor i opuštanje večer prije snimanja. Ali, kako se reče, ča te ne ubije to te ne ojača. Ali, ispalo je da to nije bila jedina pidaija koju san jema na odlasku ... Triba ovo, triba ono ... krenija san na feratu u 14:15 zanamisto u 14:00 i ti kvarat od ure me je umeja, satra.
Na najgori mogući način san svatija da san ja, neka više ne pušin, neka nikad nisan ni bija alkoholičar, isto ka ča nisan nikad ni proba nedozvoljene kemijske supstance, ipak OVISNIK.
Dunkve, OSTA MI JE MOBITEL U AUTU!
Po prvi put san upozna ča je to prava apstinencijska kriza, koja me nije tresla ni 2000. godine, kad san se bija ostavija uživanja u nikotinskim štapićima.
Tek tamo negdi oko Gospića je malo popustilo, kad san sam sebi uspija objasnit da san, ipak, uzeja laptop i da nisan baš skroz bez veze sa sviton.
I to san prigazija, prigriza, odradija posal ča san triba obavit, lega u ponoća, a ujutro lagano buđenje u šest uri ujutro, polagano pripremanje, spremanje tehnike i robe u boršu i ruksak, te lagana šetnjica od hotela “Fala”, di san prispava, do zgrade HRT, nekih par stotin metri.
Tamo nas je sve, ka male piliće, pokupila teta Branka, onda nan je teta Maja održala predavanje o nastupu, krenili smo dalje, u studio, obavili probno snimanje ...
... a u deset i kvarat je bilo ONO PRAVO. Sučeljavanje sa Tarikon, po ko zna koji put, a emisija koja je snimljena bit će emitirana na Novu 2012. godinu. Baš me idu te Novogodišnje emisije
Ostatak ćete, ipak, saznat za šesnajst dan, ako ko od vas bude tija gledat. Novogodišnja emisija ... 01. 01. 2012. godine. Ali jedno je sigurno, 99,9%, da je ovo moj zadnji nastup na kvizovima. Ili da parafraziran Ljupku Dimitrovsku, “Nema više kvizova, ćao amore mio”
A oni 0,1% san ostavija, ipak, za svaki slučaj. Neka ja nisan Joe Šimunić, ipak san čovik od krvi i mesa. Krug je zatvoren, stvari se, polako, vraćaju na početak ...
Eto, napokon san i to dočeka ... nakon pusti odgađanja, nedostatka termina, čekaj dok prođu izbori ... u ovi četvrtak, 15. prosinca AD MMXI očekuje me snimanje u Katedrali HR duha, našoj miloj državnoj dalekovidnici.
Niko ne zna ča sutra nosi, ali sudeć po svemu, jedno od mojih zadnjih pojavljivanja na HRT-u, makar u kvizaškim vodama. Za izlazak u crnoj kronici uvik ima šanse
Toliko očekujen ti odlazak gori, da me je to samo čekanje, pomalo, i ubilo. U pojam, naravno ...
Kad malo bolje razmislin, ovako, sa distance ... najbolja je forma bila, barem za nas natjecatelje, «1 protiv 100».
Odeš gori, tri dana u hotelu, dobra ekipa, je malo se satareš priko dana, ali uvečer je uvik bilo zabavno. Ljudi su molili Boga da ne siđu doli, kod Tarika, jer je na galeriji bilo kudikamo zabavnije. I puno je više ljudi kolalo, a ipak smo se više-manje svi znali.
Prekaljeni kvizaški veterani, ili, kako bi redatelj Mario Kovač reka «Vitezovi uzaludnog znanja».
Gren gori bez ikakvoga posebnoga očekivanja. Bez ikakvih iluzija. Samo da se ne osramotin. Nastojat ću, bar za taj jedan dan, sve probleme «ostavit doli», a nije da ih nije bilo i još ih ima, i čiste glave i čista srca poć gori i stavit glavu na medijski panj.
Pa kako mi bude suđeno. Moje dvi cure, Vinka i Zakonita,će se pomolit za mene, sriću mi zaželit ... ne nadam se puno, sve više od nule će bit veliko i dapače ugodno iznenađenje.
Kad bude gotovo, napisaću «update» kad će bit emitirana, emisija ... i to bi bilo to.
Zdravi i veseli bili!
pa bi ga mogli dat kome drugome, zaslužnijemu od mene ...
