Marketing
... Ciao, amore mio ...
Davno je bila 2003. godina, i moje prvo putovanje na snimanje, tada “Milijunaša”. Još san bija rekonvalescent od dižgracije koja mi se dogodila u osmi misec, od moga "salta" sa Agilom.
Lagano, na štakama, u pratnji Zakonite kojoj je onda u drobčiću već resla mala Vinka, prvi put san pohodija zgradu na Prisavlju 3.
Odonda se puno toga izdogađalo. Još san dva puta bija na “Milijunaša” dok nisan proša brzi prst, i gostova u zadnjoj emisiji 2005. i prvoj 2006. godine, kad mi je u pratnji bija Zlato mamino.
Godinu dana nakon toga san bija prvi put na “Kariku” i izgubija u finalu. Za jedno pitanje, naravno. Skoro dvi godine nakon toga, 2008. godine, uspija san opet doć do finala i ovi put dobit. Tu mi je bilo najteže od svega izdržat nikome ništa ne govorit od snimanja u šesti misec do jedanajstoga miseca kad je bilo emitirano.
Onda su se već počeli osjećat prvi povjetarci nadolazeće krize, koja nas je sve otriznila kad je napokon zapuvalo “malo vitra”. Prvi put da je malo kasnila isplata dobitka.
Onda je nastupila svojevrsna stanka. Ne u kvizovima, oni su i dalje išli, nego u mojin nastupima. Kariku i Milijunaša san “potrošija” ... a onda je doša “1 protiv 100”. Dugo vrimena mi je tribalo da se naviknen na novu formu, a onda je zaredalo, snimija san par setova, i samo jednon uspija, u zadnjoj emisiji predzadnje sezone, nešto dobit na galeriji.
To mi je, ovako, sa vrimenske distance, bila i ostala najdraža forma, tu san steka poznanstva mnogih dragih ljudi sa kojima se i dandanas rado čujem, dopisujem, a i vidim, kad prilike to dopuštaju 
Tvrdoglavo, po inerciji ili kako van drago, nastavija san i dalje pohodit Katedralu HR duha na Prisavlju, dok me lani, u deveti misec, odma u prvom jutarnjem snimanju nije spustilo doli, kod Tarika. Junački san “poginija” ... nastoja san ostavit dobar umjetnički dojam, i svi mi kažu, barem u facu, da je to bilo gledljivo. Ali, kako rečedu da dica ne znaju lagat, najbolju mi je ocjenu dala moja Vinkica.
“Zaludu ti je tata bija dobar nastup, kad nisi donija doma pineze”
Nakon stanovitih zdravstvenih problema od lani, dočeka san i ovu, zadnju formu kviza “Sve u 7”. Ne znan zašto, ali svaki put mi se lomi jezik pa ispadne ono “Sve po 7”, ka asocijacija na one “kineske” prodavaonice žnlj-klasne robe.
Opet san se nastavija prijavljivat, prođoh kvalifikacije još u deseti misec. Po prvoj varijanti, triba san 22. listopada polagat državni ispit, a 23. listopada snimat emisiju na Prisavlju. Prva odgoda, za studeni, a onda su uletili izbori, sva su studija bila zauzeta i konačno, i to san obavija jučer, u četvrtak, 15. prosinca.
Početak putovanja nije bija baš sjajan. Dan prije mi je rečeno da su iskrsle neke stvari na poslu koje moram riješit ... čak je visija i sam odlazak u ZG, za što san uredno dobija odobrenje desetak dana prije, i shodno tome obeća teti Maji i teti Branki dolazak, kupija karte za feratu i obavija ostale pripreme.
I kako radin tamo di radin, po prirodi posla, uvik se more nać dobar kompromis. Ajde ti Filko odnesi laptop sa sebon, pošalju mi mejlon sirovi materijal, sredin ga i vratin mejlon nazad. Ča ti je tehnika, a!
Proguca san i to, samo da gren gori. Krasan će bit odmor i opuštanje večer prije snimanja. Ali, kako se reče, ča te ne ubije to te ne ojača. Ali, ispalo je da to nije bila jedina pidaija koju san jema na odlasku ... Triba ovo, triba ono ... krenija san na feratu u 14:15 zanamisto u 14:00 i ti kvarat od ure me je umeja, satra.
Na najgori mogući način san svatija da san ja, neka više ne pušin, neka nikad nisan ni bija alkoholičar, isto ka ča nisan nikad ni proba nedozvoljene kemijske supstance, ipak OVISNIK.
Dunkve, OSTA MI JE MOBITEL U AUTU!
Po prvi put san upozna ča je to prava apstinencijska kriza, koja me nije tresla ni 2000. godine, kad san se bija ostavija uživanja u nikotinskim štapićima.
Tek tamo negdi oko Gospića je malo popustilo, kad san sam sebi uspija objasnit da san, ipak, uzeja laptop i da nisan baš skroz bez veze sa sviton.
I to san prigazija, prigriza, odradija posal ča san triba obavit, lega u ponoća, a ujutro lagano buđenje u šest uri ujutro, polagano pripremanje, spremanje tehnike i robe u boršu i ruksak, te lagana šetnjica od hotela “Fala”, di san prispava, do zgrade HRT, nekih par stotin metri.
Tamo nas je sve, ka male piliće, pokupila teta Branka, onda nan je teta Maja održala predavanje o nastupu, krenili smo dalje, u studio, obavili probno snimanje ...
... a u deset i kvarat je bilo ONO PRAVO. Sučeljavanje sa Tarikon, po ko zna koji put, a emisija koja je snimljena bit će emitirana na Novu 2012. godinu. Baš me idu te Novogodišnje emisije 
Ostatak ćete, ipak, saznat za šesnajst dan, ako ko od vas bude tija gledat. Novogodišnja emisija ... 01. 01. 2012. godine. Ali jedno je sigurno, 99,9%, da je ovo moj zadnji nastup na kvizovima. Ili da parafraziran Ljupku Dimitrovsku, “Nema više kvizova, ćao amore mio”
A oni 0,1% san ostavija, ipak, za svaki slučaj. Neka ja nisan Joe Šimunić, ipak san čovik od krvi i mesa. Krug je zatvoren, stvari se, polako, vraćaju na početak ...
Zdravi i veseli bili! 
Post je objavljen 16.12.2011. u 10:21 sati.