... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Ovogodišnji Božić, ili bolje rečeno Badnjak, dočeka san u nikad goremu raspoloženju i još goroj situaciji. Uvatija san skoro pet banki, po stolića života, a teško mi se sitit da me je toliko dižgracij sustiglo ka u ovo pridblagdansko doba. Situacija je takova kakva je, još mi se i Pape razbolija, dobija je žuti karton, pa se mora dobro pazit kako će igrat do kraja utakmice. Političkin rječnikon, dobija je ukor prid isključenje. Sedandeset i sedmi rođendan, 11. 12. je proslavija na Firule, jerbo ga je u petak, 9. 12. strefija, jema bit, lagani moždani ... Da bi ja spasija ča se da spasit, mora san priuzest i neke njegove obveze, bar ča se tiče kina. Reka san mu da se moga razbolit misec-dva ranije oli kasnije, kad nije ovolika procesija kroz kino, ka u kraj dvanaestoga miseca. Rečen li da san skoro puka ka čvrčak, nisan daleko od istine. Za ne falit, još mi se i Vinka razbolila, zafibrala, pa san mora nosit učiteljici ispričnicu. Prvi put, nadan se da i neće bit puno ...
Dan pri tega san bija snimat „Sve u 7“ kod Tarika na HTV. A kako san proša, vidićete za nedilju dan, kad van buden čestita Novu 2012. godinu, 1.1.2012. na HTV1 izad osan uri. Nadan se samo da mi nečedu ka predigru stavit Poslanicu Predsjednika RH, ka 2006 kad san bija na „Milijunašu“ ...
Polako, jednu za drugon, odradija san sve obveze, nadan se da nisu puno propatili oni ča su jemali posla sa menon ove dane. Osin, možda, jednoga koji mi je priša na vatrogasnoj skupštini, nakon ča san dobija nagradu od zapovjednika i na moje veliko čuđenje izjavija da bi se najradije izriga (ispovraća, za sjevernjake). Ostavjajuć me u nedoumici ča je pisac tija reč.
Bilo je i svitli točak ove dane, a ne samo crnila. Osin spomenute nagrade zapovjednika DVD Mladost, dobija san i jednu još važniju, dapače najvažniju, moralnu satisfakciju. Več san reka da san bija odnit ispričnicu Vinkinoj učiteljici, a to je ujedno bija i zadnji roditeljski sastanak ovo polugodište, kad se roditeljima usmeno govori detaljno kako je dijete bilo u protekli par miseci u školi, jerbo još nima ocjen i svidožbe.
Eto, skoro da mi je neugodno govorit koliko mi je učiteljica Vinku isfalila. I ozbiljnost, i izvršavanje radnih obaveza, i oštroumnost, a kad mi je još rekla da „brzo misli“, skoro san je izljubija od dragosti. Tomo, ne zamiri, ovo je bilo samo retorički
Malo, pomalo ... sve smo obaveze uredno završene, ostavili za sebon. Pape je doša doma, omar mi je bilo lakše, neka je, opet sportskin rječnikon, izgubljen za ovu sezonu ...
Recesija je ostavila svoj timbar i na Božićnin običajima, barenko u mene. Šćeto-neto, polak. Oču reč, polak pinez potrošeno u odnosu na lani, nemojte me sad vatat za svaku kunu, onako otprilike, odokativno.
Malo manje, ali svak je dobija barenko, ča se reče, čikolaticu. Ča se tiče štampavanja, lani san jema ozbiljni zdravstveni razlog za smanjenje posla, ali ga zato ove godine UOPĆE NIJE BILO. Zero! Nula!
Ove godine bi me se sitili samo kad triba doč mukte ča odradit, ča mi počimlje lagano odit na ganglije. Ponekad triba ipak ostarit da skužiš kolika si bija pi**a većinu svoga života. Moraču ipak malo to sve reducirat, jer sa svin otin ča učineš „za selo“, u najboljoj namjeri, ča više činiš, ispadaš veći redikul. Pa te onda svi držu „u malome džepiću“ i mislidu da si ti „na botun“, da tribadu samo punit u fišćot (pištaljku, za sjevernjake) pa ćeš odma doletit.
I na kraju, kad triba recimo napravit koji ozbiljni posal, dobije ga neko treći, iako ja jeman „tri metra“ referenci i to bi, sa gušton, bija i MUKTE napravija.
Pa ču, kad sutra u toj knjizi buden pročita Kaštelama zanamisto Kaštelima, svaki put DUPLO popizdit.
Nije mi bilo lako, ali san i to pribolija. I nadan se, izvuka pouke. A malo mi je falilo da ne vratin ono priznanje od Zapovjednika, sa početka priče.
Ionako na kutiji ne piše moje ime i prezime pa bi ga mogli dat kome drugome, zaslužnijemu od mene ...
Nakon ovoliko žuči, crnila, južine i bljuzge, moralo je okrenit malo na bolje ...
Čuja san za žive jaslice u Kambelovcu, dapače, isfalili su mi ih, pa san pokupija Vinkicu i put Glavograda. Je da je bilo več pet uri pozapodne, smiraj dana, ladno, prava zima, ali ne mogu objasnit ča mi se dogodilo.
Ne, nisan sad spozna u jednu večer sve tajne vjere, nisan posta „katolički taliban“, ništa od toga. Jednostavno, kad san vidija sve to ča su vridni Kambelovčani napravili, ka da mi je krv počela lakše kolat po žilan ...
Na malo mista, jednostavno, sa ukuson, uprizorili su jaslice, ka i onodobne običaje ...
Napali smo frontalno, Vinka i ja, svaki sa svojin fotoaparaton ... kako nisan uspija uvatit sva tri kralja na isto misto, slika san Vinkicu samo sa jednin od nji ...
... pa smo samo nastavili šetat okolo, otvoreni očiju i, zašto ne priznat, otvorena srca .... neka je bilo pravo zimsko doba, niko se nije tužija, a par strateški raspoređeni vatrica su, osin grijanja, služili i da malo doprinesu općemu ugođaju ...
Kad već govorimo o ugođaju, svoju su ruku, a pogotovo glas, dali i kambelovski pučki pivači, sa prokušanin božićnin repertoaron, ča in nije teško ni palo, jer je veliki dil nji več piva po raznin muškin i ženskin klapan.
Program se pomalo zahuktava, pa sad ajde ti misli jesu li se ovi samo došli ugrijat oko vatrice ili je sve to dil uvježbane koreografije ne samo maškar, vengo jema bit, svi kambeovski udruga.... Pastiri su uredno kružili oko vatrice ...
... a nekima baš i nije bilo drago pusto slikavanje fotoaparatima, mobitelima ... ili je i to propisiva scenario božične koreografije
... a neki su ipak guštali u bljeskanjima iljadu bljeskalica i milijardu megapixeli, umjereno trošeći svoji pet minuta slave ...
Bilo kako bilo, sve se odvijalo ka po špagu (konopčiću, za sjevernjake) ... na vrime, niko se sa nikin nije sudara, niko nije grinta, sve se kontroliralo, sa zemlje Dr. House ...
... a sa balkona Veliki Meštar ...
Kako san več reka, ugođaj su upotpunjavali uprizorenja stari onodobni zanati, ka ča je recimo kovačija ...
... di kovač sigurno nije mora meknit umjetne brkove, a sad mi je žaj ka pasu ča nisan snimija trinoge di se kuvalo vino, i tako serviralo za popit ... zato san na štandu di su se prodavali fritule i bakalar uspija uvatit u motu prodaje fritula moju školsku kolegicu ...
... vidi se da joj posal leži. Dugogodišnje iskustvo na peškariji sigurno nije odmoglo ... i tako, začas su prošle sve uvodne radnje, i počelo je ono radi čega smo se svi i skupili ovod ... u štalici je zaplakalo malo dite ...
... pa je onda nasta spontani procesijun isprid štalice, opet uz pusto blicavanje aparati ... mali Isus se od svega tega malo iznebušija pa je Marija morala malo priuzest stvari u svoje ruke, kako matere radu već iljadan godina, i umirit maloga ...
... malo poslin tega su došla i tri kralja, poklonili se malome Isusu i ostavili mu svoje darove ...
... ča je bija lagani znak Vinki i meni da se pomalo uputimo doma, u teplo, da ne bi ona reprizirala ovu svoju priladu i fibru od nikidan. I uputili smo se, puni očiju i još punijega srca. I baš me briga ča je Josipa glumija ovi, a nije oni, i ča je Isus bija dite od nikoga ča drugome nije po guštu, i kako more "ona" bit pastirica .... Takove primjedbe, koje bi inače detaljno zapantija, ovi put su mi samo prolazile najkraćin puten meju dva uva, kako ušle, tako i izašle, i prepuštan isfrustriranin i iskompleksiranin wannabe političarima takve beskorisne i bespredmetne rasprave. Meni, a i Vinki, je bilo lipo!
Želin Van svima sritan i blagoslovljen Božić, i sve najbolje u Novoj Godini!
pa bi ga mogli dat kome drugome, zaslužnijemu od mene ...
