Zna san odavna da su bajkeri malo, nako da rečen, posebna sorta svita. Kad rečen „bajker“, onda mislin na čovika koji vozi komad motora, zanamisto kojega bi čovik moga kupit lipo auto. A ne na one ča činidu monade sa svojin prdekavcima, kojima usput skinedu i auspuh ne bi li iz strašne makinje izvukli još kojega „konja“, ne računajuć onega ča vozi.
Nego, vratimo se mi pravin bajkerima. Patriku i njegovome prijatelju Robertu Koletiću, iz Samobora. Svi mi jemamo svoj san, a oni su, bar Patrik, po vlastitome priznanju, jedan od svojih i ostvarili. Kaže da mu je bija san učinit put oko svita na motoru. I kad to govori, svitli mu iz očiju ka maški, i vidiš da govori iz srca. Kad su u peti misec partivali, nisan moga doć, i bilo mi je žaj ka pasu. Zato san reka da ga ovi put moran poć barenko dočekat.
Skupilo se opuno svita u obnovljenome dvorcu Vitturi, i, zahvaljujući brojnim sponzorima i pokroviteljima, ničega nije falilo ...
... za što se, organizacijski, a Bogami i financijski, pobrinila i super-punica, koja je morala sve držat pod kontrolon ...
... jer je Patrikova supruga išla u susret i dolazila sa njin na motoru iz Budimpešte, a Crni je, sa ostatkom domaće bajkerske ekipe, bija u odboru za doček na naplatnin kućican u Prgometu. Fala na pitanju, naravno da nisu došli najkraćin puten do Lukšića. Ko od vas ne bi, na čelu bajkerske kolone, u laganoj vožnji, proša Zapadnin Kaštiliman uz obalu, u smiraj dana.
Fotografi, fala na pitanju, nije nedostajalo, od oni od „teple vode“ ča su slikavali sa mobitelima ... pa do pravi profesionalni meštri. I meštrovic, fala na pitanju.
Vrhunac je, ipak, bija kad se nakon četri miseca familija Grgurić napokon, našla na okupu ...
Niko sritniji od male Patricije. A ni mojoj Vinki nije bilo dosadno. Osin Patricije, tu je bilo još par ženske dice. Izigrale su se i iskakale okolo dvorca, pa se u ovoj vriloj litnjoj večeri i njoj otvorija apetit, ča inače nije običaj kad se nađe meju fureštin sviton.
Nakon ča su se na maloj pozornici izminili svi čestitari, nakon ča je Patrik dobija svoj buket cvića i porciju soparnika ...
... uspija san ga i ja zamolit za jednu fotografiju, za uspomenu. Prvoga čovika do sebe san zamolija da nas slika ...
... a tek kasnije san vidija kome san da moj fotoaparat u ruke. Zvonimiru Barišinu, fotografu Cropixa, meštru od slikavanja munji i gromov navr Kaštili, i ostali vremenski nepogoda. Vidi se odma da čovik zna dva na nogu sa fotoaparaton. Nakon svih tih formalnosti, zapiva nan je Nedo Kovačev uz pratnju Vladana Vuletina, da bi se kasnije feštavalo i pivalo još dugo, dugo u kolopletu školovani i neškolovani glasov.
Nakon Patrikove pozdravne beside, i ja san se pozdravija sa Patrikon, i produžija dalje, u vrilu litnju noć.
Zdravi i veseli bili! 
|
