... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Ča bi napisa, a da nisan napisa lani, na prvu godišnjicu
Ča se prominilo, od prošle godine? Ništa se još rasvitlilo nije, bidnoga Slavicu su pustili vanka prežuna, i mislu oni da je ujija vuk magare ... Premijerka je bila položit vijence onako, ka da gre, uz dužno štovanje, prijateljici iz škole ocu na greb ... i to je sve???
Oli Van godišnji odmori ne dopuštadu da se barenko protokolarno pojavite tamo di triba?
Ali, ča se čudin, proklet smo mi svit. Nikidan san seja jednoga bivšega susida, da ne čeka autobus ... i kroz priču on mene udre besidon, ka macon po glavi, da neš ti vatrogasac, oni su se ionako upisali u društvo da moredu dobit mukte cisternu vode.
Idući put neka čeka autobus
Svojedobno su neki govorili i da je u našen društvu kupljen kompjuter da se ja mogu igrat u domu
Di su granice ljudske gluposti???
Ljudi moji, ljudi su poginili, veliki dil od nji je tamo bija DOBROVOLJNO, niko i nije natira ...
Je li žalosno da jedinu sliku kojon ovo mogu ilustrirat donosin ka autorsko djelo skupine koje svi mi, i ja puno puti, držimo ka skupinu pijanih, razularenih i nadrogiranih budala.
Ali koji, za razliku od onih kojima je to u opisu radnoga mista, jemadu bar malo SRCA! Pa neka je i HAJDUČKO
Svima ovima, koji bi tribali malo više računa povest o ovome ča se dogodilo i da se više nikad ne ponovi, opet jedna pjesmica za kraj ...
... i zato, u ime istine, poživi nan Frane Lučiću još dugo, nadživi ove ča su ti usta začepili, i progovori
Da završin u stilu Branimira Dopuđe, pozdrav svin gasiteljima na svitu, ma gdje bili ... i neka vas Bog sačuva onakve kornatske sudbine!
Update, 30.08.2009.
Zanimljivo, gledan danas po televizijan komemoracije, sviman su usta puna tragedije ... a niko ne daje odgovor na jedno pitanje koje viri iz svega ovega: A zašto nimamo deset kanaderi?
Jer ... da i je bilo toliko, ono bi se nazad dvi godine poškropilo iz zraka i, kako se reče u mome selu, svršila Mare zavit.
Nji dvanaest među nama i Frane zdrav i čitav ...
Znate i vi ka i ja da se na Materi od svi mriža (tm) more nać mašo pametni stvarčica, tu i tamo pokoja monada i gomila gluposti
Odredite sami di spada ova slika.
Sigurno, najpri u škafetin generalizacije, oni ča volidu sve pojave objasnit u jednoj proširenoj rečenici tipa: Dalmoši su linčine, Zagorci su tužibabe, Bračani su škrti, rado ide Srbin u vojnike i ostale bajke ...
U zadnje vrime sve manje i manje pišen ovod, na blogu ... čak san se zaboravija pofalit da san uliza na Almost Cool listu na naslovnici, to ga dođe ka Liga UEFA, nije još Euro Liga, malo je, ali čovika veseli
Ali, kad san dobija na mejl ovu sliju sa botiljan (fala @danijela) skupa sa svin ča mi se događalo ovih dana, došlo mi je da napišen koju besidu.
Odma da napomenen da san na bolovanju, doma, ležin, sa dignuton nogon i klapan na laptop. Da odma prikinen dobronamjerne komentare tipa lako je njemu pisat na poslu u radno vrime
Ali, krenimo mi ispočetka ...
Malo posli nego smo se vratili sa godišnjega, kraj sedmoga miseca, primjetija san da mi je malo otečena junačka desnica. Noga, da ne bude zabune, a ne ruka ...
Znalo mi se to i pri dogovit, ali trajalo bi dan/dva i popustilo, ali ovo ne molaje ...
U likara, pa vadi krv, pa popij ovo, pa popij ono ... nije tromboza, fala Bogu (a po genima sa očeve strane mi proširene vene ne ginu) nisu bubrizi, nije srce ... i doša ja kod našega likara Barića, naš čovik, iz Mašograda, zna mi i oca i cilu situaciju ... odma mi je sa vrat reka da triban smršavit ... a kad je vidija nalaze sa snimanja krvožilnoga sustava, doda je još par stručni termini, da vas sad ne zamaran. I posla me kod oca na repeticije da mi on pokaže kako ću zamotat nogu u gumirani zavoj
E, pa ča onda, pitate se ... ča je tu nova?
Ništa, reka san mu odma da nisan ni triba odit u likara da mi reče da triban kalat kile. Naravno, to je bilo u zajebanciji, čovik me dobro zna pa me je dobro i razumija
A u čemu je onda poanta? PRVI PUT MI JE LIKAR REKA DA TRIBAN SMRŠAVIT!
Zna san se i dosad zajebavat na račun vlastite kilaže, najsmišnija mi je bila ona, isto sa interneta:
Kad znaš da si se priko mire udeblja? Onda, kad se greš sunčat na plaži pa dođe ekipa od Greenpeace-a pa te počme vraćat nazad u more, misleć da se je kit nasuka ...
Bilo je i gorih opisno-kreativnih, da sad ne nabrajan ... ali vratimo se na onu briljantnu sličicu sa početka ... život u pet botilja ...
Sad san, po mojoj slobodnoj procjeni, negdi po sredini, između druge i treće, ili treće i četvrte, kako se uzme ... a ne bi tija sad prikoreda doć na petu. ili dalje
Tija bi da ostvarin ono ča san sam sebi obeća, da pišen blog barenko dokle Vinku buden vodija na maturalni ples, di ću jon svečano uručit cilu arhivu i još svečanije zatvorit blog.
Zato, nima više zajebancije, ovo je postalo ozbiljno! Počeja san priskakat fešte, jer ajde ti sidi za stolon di svi mumaju a ti nemoj
A di je u tome filmu Vinka? Pa u glavnoj ulozi, naravno,
Bila je dva dana na dopustu u babe u Sućurac, danas mi popodne tajfunić dolazi doma, gre ujko po nju u vrtić. Nima više mirovanja. Sad mi bar neće bit dosadno cili dan u kući. Sutra i u ponediljak ne gre u vrtić, a od prvi devetoga, ako meni sa desnicon bude sve u redu, gremo pivajući, ja na posal, a ona u matični vrtić dvadeset metri sjeveroistočno od bele zgrade u prvome Kaštelu.
Zdravi i veseli bili!
Update:
Skoro san zaboravija ... vratilo se Zlato Mamino iz Dubaija, uvik mi donese neku pidaiju, ali ovi put je primašija sam sebe ...
... danas mi je čak u posjete bija i predsjednik moji vatrogasaca, sve ništo kunja i spava mu se, ali se razbudija kad je vidija staroga Magirusa, i oni Audi Q7 u Ziglerovin bojama ka komandno vozilo, pita me je da oću li sam poć ili da mi on pokaže put ... ako kome nije jasno di, neka pita njega ...
Znan da narod jema vlast kakvu je zaslužija, ali mi se sve pari da jemamo i novinu kakvu miritamo ...
Mislija san da ni jedan portal/novina/whatever ne more past u dublje blato od Index.hr-a ... ali fala van lipa ča ste me razuvjerili ... sad kad su Ante i Simonica na godišnjemu, a Dolores i Đikan pune stupce i drugih novina, ajdemo bit malo originalni, molajmo i MP Thompsona na miru, pa gremo nać koju lokalnu žrtvu, za koju još nisu čuli u Purger Vakufu ...
photo: slobodnadalmacija.hr
Članak koji bi teško proša i u onin starin, pravin izdanjima Pometa ili kojega lokalnoga lista od maškar (ko je spomenija Mašogadur), krasi CILU STRANICU nekad slavne novine koja nije spala na niske grane nego se vuče po tleju ... ovako rastizat bolesnoga čovika i još ga stavit na naslovnicu, da mu se svi smiju i upiru prston u njega i rodbinu ... pa ko bi još normalan pisa o nekome pravome problemu, npr. zašto velika većina penzići tuče faturete po kontejnerima, zašto triba deboto opljačkat banku za opremit dicu u skulu, ako i jemaš npr. dvoje oli više, zašto se još uvik u ministarstvu tome i tome nije skupilo pinez za ministrovo odjelo jer je nima toliko X-eva za napisat veličinu XXXXXXXXXL ... ljudi, pardon dragi moji novinari, za ruganje sa bolesnima i nemoćnima postoji pravi izraz, ne znan ga, ali posavjetujte se sa likarima, u prizemlju KBC Firule, livo .... tamo ćete nać još materijala za ovakove članke ... a poneki od vas bi mogli i autobiografiju stavit u ovu kategoriju ... pitan se samo ča je sljedeće ... možda da Stipe Legenda uređije sportsku rubriku, zanamisto sadašnjega urednika, koji je, gle čuda, iz Mašograda ... ili da Karuzo, ako je još živ, uređije muzičku rubriku, Zlatko Gall (opet Sućuranin... ) se ionako pribacija na spizu i kužinavanje ... predlažen Mosoru da jedno od pitanja idućih dana postavi autoru ovoga članka: Molin te, otkrij mi tajnu kojega ćeš sad predsjedničkoga kandidata intervjuirat! Možda Juru Ozmeca, na razgovoru ugodnome u klubu navijača "Torcida" ...
Uostalon, ča se čudimo ... za njihova metropolitanska veličanstva, prevoditelje, čije sinhronizacije crtanih i dičjih filmova na hrvatski jezik NAŠA DICA moraju gledat i slušat, dokle ne naučidu čitat, za nji smo pojam vukojebine ... ekvivalent nekoga sela okolo blatne lokve u Wisconsinu, ka ča se lipo vidi, ili još gore ČUJE u ovome insertu iz filma „Surf's up“ ...
... još jedan prilog teoriji o najluđemu mistu na svitu. Ne, falili ste, nije rič o Splitu, nego o Mašogradu.
Na cili ovi post me je potakla, da prostite, naslovnica „Slobodne“ ... novine koju, valjda po inerciji, svakodnevno pročitan/prolistan, ali zato mi triba sve manje i manje vrimena.
Ne zato ča san savlada tehniku brzoga čitanja, nego zato ča jema sve manje i manje stvari koje me zanimadu.
Evo, vidin da naš svit, jer pod ono „naš“ mislin i na fetive i na furešte, more izač u novine, ako ne kontamo šonete, samo u Kroniku 92, ili ovako, ka predmet opće sprdačine i ruganja.
Malo in je ča su, ka prava i navrnuta splitska mandrila, izabrali doktora nauka za gradonačelnika, pa se sad taru po okolnin mistima za nač njegov kontrapiz ... ka eto, jema redikuli i u vas, a ne samo u nas ... je, ali mi i bar ne biramo zapravo za gradonačelnike, more i dopast ta čast jedino u vrime od maškar.
Nismo ni mi sveci, da se razumimo, i sami sebi govorimo da kad bi Liburnija vozila na Rab, ne bi jema ko cimu odrišit, ali nan isto nije drago, barenko, meni, kad nan to drugi govoridu ...
Jema toga još. ali reka san da se u politiku neću dirat, sve mi se zgadilo ... nije baš blagdanski post, ali koliko smo zaglibili, pari mi se da nas ni trideseti i jedna Vela Gospe neće škapulat.
E da, skoro san zaboravija, svima onima kojima to nešto znači, svima onima koji je štuju iz srca, sritan Blagdan Velike Gospe.
A oni ostali, koji gredu danas u crikvu samo zato da i se vidi, neka se i dalje klanjadu svome zlatnome teletu, pardon, zlatnoj kreditnoj kartici ...
Dovidova, do nekoga sritnijega i veselijega posta ... valjda će bit prilike
Prošlo mi je za sekund ... tri šetemane (tjedna, za sjevernjake) godišnjega odmora, zasluženoga/nezasluženoga (nepotrebno precrtati) ...
Već san ništo i napisa di san se sve skita, sa Vinkon oli sam, ali nemojte mislit da smo ostalo
vrime samo stali u kući, iako je i to bila jedna od opcija, uz upaljenu klimu, naravno
Prošli smo svega pomalo ...
Kulturno uzdizanje, na primjer ...
Kako se je nikidan Zakonita prigorila pa išla sa menon u kino gledat «Zvjezdane staze» tako san i ja prilagodija svoj muzički ukus i iša gledat Tonyja Cetinskoga na Stari plac.
Nema ča, pravi, profesionalno urađeni koncert, na način jedne od ritkih zvjezda HR estrade, uz samo jednu malu zamjerku: Čekali smo skoro uru vrimena dokle je koncert počeja. Tribalo je u 21:00, ali bilo je već prošlo deset manje kvarat kad san se skoro pokupija i iša ća ... malo mi je falilo, ali onda je Tony izletija na binu, a sve ostalo je povist ... je li
Vinku ipak nismo vodili, namjeravamo je poštedit toga bar još koju godinu, za razliku od nekih neodgovornih roditelja ...
... koji su još dite i digli na ramena da mala bolje vidi ... nima veze ča je to bilo desetak metri od zvučnika koji su se itali sa kilovatima. Mogu i razumit da dite nije jema ko čuvat, ali ovo je ipak terorizam decibelima ... ma koliko mi šutjeli o tome ...
Tribali smo i prošlu subotu, prvoga, napokon negdi poć i svo troje. Ali, nije nan bilo suđeno, nakon obimnih priprema, kupovine prigodnih odjevnih predmeta, za Vinku i za Zakonitu, i nakon opsežnih frizerskih radova u oba slučaja, na pir smo išli samo Vinka i ja ...
Rođo Tonči je uplovija u bračne vode ... neka in je sa srićon ...
.... Zakonita je ostala doma fibrozna, ali usprkos svemu, Vinka se dobro zabavila sa svojon ekipon.
Mlada je iz Dugoga Rata, a pir je bija u Kaštel Slanici, ugostiteljskome objektu uz rijeku Cetinu, na po puta između Omiša i Radmanovih Mlinica. Ne znan na koju bazu, ali komaraca, tigrasti oli obični, za divno čudo, nije bilo, iako san ja, za svaki slučaj, vazeja sa sobon dvi boce Autana ... ali nije bilo potribe da i otvorin. Kako, zašto, ne znan, ali njanci mi se nije nijedan doša na uvo okrenit, akamoli da me je uboja ...
Vinka je junački izdržala do izad ure, onda je počelo zijevanje i vajalo je poć doma ... odveli smo nevistu do Trogira i uvalija san Vinku u posteju, nije njanci oka otvorila, baš je ono bilo oborilo. Ujutro mi nije virovala kad se probudila da smo bili i do Trogira ... ajme tvrdoga sna ...
Vinka i Zakonita su se odile redovito kupat, doli na Gabine, rano ujutro, kad bi pape još blaženo spava ...
Ne triban ni napominjat da je Zakonita dobila u prvi momenat čak dvi nedilje GODIŠNJEGA, pa smo čak i planirali još prođirat zajednički, svo troje, prije Dana Domovinske Zahvalnosti, ali, gle čuda, GO je potraja ipak samo tjedan dana, jer su je ipak zvali drugu nedilju na posal. Nema veze, daće Bog još lipoga vrimena, pa se uz izmoljeni slobodni dan još stigne npr. na Plitvice, ili barenko u Zadar na «Pozdrav Suncu» ...
Ali ni mi se nismo dali smest. Ja san ka ono počeja radit u četvrtak, ali su ona dva dana ipak bili samo zagrijavanje ... nije bilo nikoga po zgradi, još su svi po godišnjima. Danas se ipak polako kompletiramo. Zato san ovi vikend pokuša kvalitetno iskoristit, odlaskon u kino sa Vinkon i naravno sa njezinon prijateljicom Sarom.
A di ćemo poć nego u našega dragoga spliskoga gradonačelnika, u multiplex ... a koji film?
Naši su ga malo nespretno, preveli ka «Nebesa» ...
... u originalu je naslov «UP» ča i ne ostavlja baš puno manevarskoga prostora prevoditeljima.
Ostavimo se mi naslova, kakvi je film?
Prije nego ga kritički raščlanin, samo jedna mala opaska ... Sara i Vinka nisu treptale, nisu šuškale, nisu govorile ... koliko im je film zaokupija pažnju. A ni meni nije bilo mrsko.
Radi se o priči o jednom starom prodavaču dječjih balona, punjenih helijem, koji je odlučija u sumrak života ostvarit svoj i suprugin djetinji san o odlasku na mitsko mjesto, Rajski Slap, u Južnoj Americi, o tome maštajući cijeli život.
Prvi dio filma je ispričan vrlo slikovito, bez riječi, od njegovog djetinjstva, pa preko upoznavanja sa budućom suprugom i njihovih zajedničkih maštanja, uspona i padova, zajedničkih radosti i neizmjerne tuge kad su saznali da ne mogu imati djecu ...
Čak me je Sara pitala da kad će oni više počet govorit ... mislin da se prevoditelj nije baš satra prevodeći ovaj film na Hrvatski ... Naravno, kad su počeli pričat, to su radili na našen jeziku. Sinhronizacija je čak i bila pristojno odrađena, bez iritantnih favoriziranja sjevernjačkih slengova i dijalekata ...
Prekrasno ispričana priča o mašti i snu jednog dječaka koji uspijeva ostvarit svoj san tek u sumrak života, kojemu pri tome pomaže klinac, koji mu je ispočetka antipatičan, ali u kojemu on postepeno prepoznaje dijete koje nije mogao imati ... i na kraju se čak i stigne razočarati u jednog svog idola iz djetinjstva. Neću vam sad ipak sve ispripovidit ... nisan ipak toliko jak i sposoban ka scenaristi i svi oni ča su činili film. Njima moj dubok naklon za učinjeni posal, a vama, velikima i malima, bez razlike, preporuka za gledanje ovoga filma. Je da je crtani ... ali razumiće ga i dica i roditelji, svaki na svoj način.
Danas je ponediljak, gremo dalje, godišnji je izad mene, lito još traje ... možda se stignen i okupat. Vjerovali ili ne, nisan još ...
Zdravi i veseli bili!
Update:
Mislija san ne napisat ništa o Hajduku, ali ne moreš kontra srca. Nisan nikad nešto posebno "kida vene" kad bi gubili, niti bi se "obeznanija" kad bi dobivali, ali da mi je svejedno: nije ... ma koliko činija fintu da mi nije briga ...
Kažen, mislija san ništa ne napisat, ali kad san pročita ovi članak na Sportnetu, iz tastature glavnoga urednika, reka san da van, uz dužno poštovanje izvornika, moran prinit bar ovi mali djelić, u kome je "nacrtana" cila Hajdukova nevolja i jad ...
Kako to obično u Hajduku biva, razbježali su se svi osim igrača, "moralna odgovornost" Mišu, Peroša i ostale spasila je novih stresova. A igrači i dalje glavinjaju, sramote dres u kojemu je satkana velika povijest velikog kluba, a javnost bi ih trebala žaliti jer im "nije lako igrati pod pritiskom". Zamislite kako li je tek raditi po cijele dane za 2.000 kuna koje ne znate hoćete li dobiti. Ne, pustite njih. Ne znaju oni što je pritisak.
Poraz u Koprivnici zasigurno je dolio još gomilu hranjivog materijala na ideju povratka Igora Štimca u Hajduk. Njegova "čvrsta ruka" trebala bi valjda biti zalog za red, rad i stegu u Hajdukovoj svlačionici. Iako dosad nije bilo jasno zašto je baš Hajdukov čovjek toliko inzistirao na proširenju HNL-a na 16 članova, sad je jasno da je Štimac zapravio bio vizionar. Da se igra Liga 12, Hajduk bi danas bio "ispod crte".
I ča triba dodat svemu ovome? Ajme Hajduku kad mu je Štimac spasitelj .....
Svima, kojima to još uvik nešto znači, čestitan Dan domovinske zahvalnosti
Dan kad se tribamo poklonit onima ča su sebe žrtvovali da bi nan bilo bolje. Mislija san da san prošle godine napisa sve ča san jema napisat, da san evocira sjećanja na sada tako davne događaje, mislija san da smo svo crnilo ostavili za nan, davne iljadudevetstodevedesetipete godine ...
Jema bit da mi mišljenje ne gre baš najbolje ... moga bi ja sad naredat crnila za skuvat teču rižota od pedeset litar ... i više ... i šire ...
Ali neću, pisaćemo kasnije ...
Neka današnji dan ostane, ako je to ikako moguće u ovoj "zna se kakvoj " situaciji NEUKALJAN.
Budimo ljudi, a ne šimje ... bar jedan dan! POKOJ DUŠI SVIMA ONIMA ČA SU DALI SVOJE ŽIVOTE ZA LIPU NAŠU ...
Poklonimo se mrtvima, SVIMA koji su se na bilo koji način ŽRTVOVALI da nan ostalima, preživjelima, bude bolje.
I nadan se da ću dogodine, na ovome mistu, iz iste tastature, kuvat pašticadu, oli koju slasnu tortu, a ne prokleti i teški crni rižot
ča su ti usta začepili, i progovori 
A ni meni nije bilo mrsko. 
, a ne prokleti i teški crni rižot 