Evo ovako, dokle se psihički spreman za večerašnji događaj na Poljudu, malo san vižitava slike i memorije, pa ja nisan od prošle subote deboto napisa ništa aktualno. Ono od godišnjice «Oluje» se ne računa, jerbo ono odavna kupin u prsiman ...
Ajde lipo po redu, počmimo od subote ...
Litnje maškare, u Donja sela ... nisan bija ne znan od kad povirit, ajde, eto, gren i to čudo vidit ... i moran van reč da san se ugodno iznenadija ... pravi ekološki krnjeval, ali bez zajebancije. Od svi slik, odnosno prizora u povorci, samo je jedna jemala motorni pogon, a svi su ostali jemali konje i kare (zaprežna vozila, za sjevernjake)
a fala na pitanju, bili su i naše, mašogradske maškare, gostovali smo sa slikon stanari našega «Staračkoga doma» na Sokolani, tzv. «Domašima» ...
sa posebnin uigranin performanson minjanja pelena  isprid bine, na opće oduševljenje nazočnog pučanstva.
To je bija tek početak, kako se pokazalo ... sutradan, u nedilju, nan opet nije vrag da mira, pa smo bili malo do Šibenika. Bili smo, nima puno, Vinka i ja, ali nije bila Zakonita, a ovo je bila jedna od ritkih prilika da smo svi skupa ...
... a Vinki u Šibeniku nikad nije dosadno, uvik se jema di zabavit. Ka mogli smo proć pokraj dičjega igrališta a da ona ne isproba sve sprave ...
... a i na šibenskoj rivi je uvik zanimljivo. Ovo je reč brod, a ne ona munita (sitniš, za sjevernjake) od raznih Sunseekera, sa kojima se pušu naši Kerumčići, Todoričići i ostali tajkunčići ...
Svemu dođe kraj, pa smo i mi lagano partili sa zalaskon sunca, ali ipak na istok, prema našoj kućici ... tribalo se malo odmorit od ovega điravanja, tako da smo pauzirali u ponediljak. Prid praznik. A i Vinka je sve teže ostajala ujutro u vrtiću, ka da je i ona ćutila da je blizu GODIŠNJI 
I tako je doša praznik, Dan pobjede i domovinske zahvalnosti, pa smo malo išli povirit namo odakle sve čuvite i čuvitari i @čuvitari dolazidu, na Šoltu.
A tribalo je i povirit ča je to Sanader poškropija nikidan, kad nije moga na Alku prispit ...
Svako putovanje na škoj (otok, za sjevernjake) počinnje i završaje sa brodon,
ovi put je to bija «Lastovo», i mogu reč da me i nije baš oduševija, nikako mi je draži «Bartol», ali ništo mi govori da on ovo lito, ka i lani, ordinira malo sjevernije po Jadranu, jerbo san ga lani viđa na Premudi
Ali neka, kako piva TBF, «... ništa mi neće ovi dan pokvarit ...», a i zašto bi, meni je bilo lipo, a kako san moga vidit, ni Vinka se nije bunila ...
... jerbo smo se nakon kraćega obalaska rodbine, odma malo točali u čisto more, u Rogaču. Pa smo se poslin obida uputili malo uzgor, obać rodbinu i prijatelje u Gornje selo.
Rodbinu san i tako obaša sto puti, ali smo zato prvi put bili u domicilnu rezidenciju @čuvitara.
Malo su se Vinka i njegova Starija krivo gledale ispočetka, ali kasnije i nisan moga odlipit, kad su guštale malo u dičinjoj ljuljački ...
... a malo u pravome pravcatome frizerskome Barbie salonu pa su jedna drugoj činile trajnu i mini val,
a sve pod budnin okon čuvite (sove, za sjevernjake) koja je, pari ka da je živa, stala na gvardiju (stražu, za sjevernjake) u debeloj ladovini.
Svak od nas jema svoj mali švog (ventil za odušak, za sjevernjake) ... neko skuplja salvete, neko marke, neko stare pineze, a neko, bome, lovačke puške ...
... a ča ćete, niko nije savršen, rekli bidu pametniji od nas.
I tako smo se mi vratili sa Šolte, uz pokoju beštimju, jerbo nas je dida čeka u trajektnu luku od pet i po, a u tu uru je «Lastovo» tek krenija iz Rogača. Nima veze, nisu se Zlato mamino i on razumili. Nima veze, biće bolje drugi put ...
Onda smo se par dan primirili ... nismo puno odili okolo, samo je Vinka morala odradit davnu obavezu sa istoimenon babon. Tribala je sa njon poć u crkvu ...
Inšoma dela šoma, sa onon drugon babon je dobro utvrdila gradivo u crikvi. Tako da je baba Vinka ostala paf kad je vidila da mala Vinka lipo sve ponavlja za velečasnin kako Bog zapovida, ne slovka i ne staje jon voda. Ali neka, neka svit govori ča ga je volja. Mala će odit, sad dokle je mala, a kasnije, kad uvati koju godinu, neka sama izabere oće li odit u crkvu. Ja je neću natiravat da gre, a ni taman posla da jon branin da ide ...
I kako se približija vikend, opet smo živnili, ili ako baš oćete, vratili se na početak priče ...
Stiga je izdanak sućuračke dijaspore iz Varaždina, specijalno za koncert IRON MAIDENA, pa smo malo sa njin prođirali okolo, dokle ne partimo na događaj sezone.
Kako je Davor u razgovoru otkrija da nije još bija na planinarskome domu, mislin na ovi naš, u Mašogradu.
I tu smo povjesnu nepravdu začas ispravili ... put koji vodi do gori je u skroz dobrome stanju, tako da van baš i nije neophodan Nissan Patrol da dođete do gori, sasvin dobro se uzvera i moj Punto ...
Fala Bogu da je tribalo i to potkrijepit dokazima, naravno ... čak smo se sitili i slikali i skoro poprište velikoga koncerta ... ovako izdaleka, nije se moglo vidit jesu li oprali katrige, ali okladija bi se da nisu.
Opet u zalazak sunca, skalali smo se sa Doma i produžili na, gle čuda, planinarsku feštu u naše malo misto ... kolika je inflacija fešti zavladala, jema bit da oni starački dom sa Sokolane je još jedina ustanova/udruga u naše malo misto koja nije organizirala svoj dernek. A baš me zanima na što bi njihova fešta sličila ...
... ali moju Vinku očito nije smetalo ča je na svakoj fešti ista muzika i spiza i piće, njoj je bilo lipo pa je balala sve dokle je pape nije skupija jer je i pape, to jest ja, bija na rezervi i više nije moga gledat na oči ....
... odveli smo Davora na spavanje kod mojih penzića, a mi smo se lagano uputili doma, da tata skupi energiju za sutrašnji veliki događaj, SPEKTAKL NA POLJUDU.
Zdravi bili ! 
|
) ... 
a Vinka i ja smo došli isprid Vatrogasnoga doma DVD Tisno, i tamo isprid ono malo cvića i lumini, izmolili Očenaš. I pomolili se dragome Bogu za pokoj duši nji dvanaest vatrogasac ča su poginili, i za sriću i zdravlje našega Frane ča je priživija da more pripovidat o njima. Amen!
), kad opremin Vinku u postelju, dočekan Zakonitu da se vrati sa posla i onda od vrućine ne mogu spavat ...
, moliću lipo, bez malicije, a do mista događaja nan se i nije bilo baš lako probivat. Kad smo već došli do vrat na sjeveru, neko kaže da se ne more unit fotoaparat. Onda mi ne triba ni odit. Već san se skoro okrenija i iša nazad, ali mi je bila muka vratit se, kad san se već odlučija poć, ajmo do kraja.
