| < | kolovoz, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Opis bloga
Kako se osjeća četrdesetgodišnjak kao otac po prvi put?A tokon svih ovih godin zabiluženo ča se događa oko mene ...
Linkovi ...
Blog.hrHR vatrogasni portal
Gajnc novi mašogradski portal
Kaštelanski portal
Mašogadur
Ovamo volin povirit ...
Eleonora BegoNenad Bego
Gogoo
Gustirna
Brod u boci
Ciovka
Informatičar staroga kova
... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Moji E-mailovi:
E-mail
Arhiva ... po godinan
Srpanj 2004
Siječanj 2005
Siječanj 2006
Siječanj 2007
Siječanj 2008
Siječanj 2009
Siječanj 2010
Siječanj 2011
Siječanj 2012
Siječanj 2013
Siječanj 2014
Veljača 2015
Eto, počela je i Vinka prepisivat od mene ... nikako da zaspe, ne bi ne znan kako, prošla je ura vrimena u bezuspješnin pokušajima ušuškavanja i onda smo se pridali i donili je u ogradicu. Sve je bilo u redu, lipo se igrala i onda najedan put muk! Tišina! Ništa se više ne čuje! Ja se okrenen, a ono mala Vinka zaspala na dva kušinića ka u crtanome filmu. Lipo! Ne moreš protiv prirode, niko, pa ni ona. Eto, oborilo je ... i ne triba jon puno. Rekord je njanci sto metri kad je stavin u auto, ali ovo je bilo prvi put ovako, da je zaspala deboto na nogan. Ka Mijo pekar, da ne rečen ka pokojni stric Davor. On je spavajuć zna vozit i doć doma ... ne na tovaru, vengo auton ... Eto, dite se odmori kad jon dođe, a u međuvremenu je počela zajebavat svoje bližnje, to ka nas roditelje. Pri par dan u kuma, ne bi Gospe našla njezinu bočicu. Samo ča nismo doveli pasa tragača. I odustali, pa se za dva dana javlja od kuma mater da je otvorila ormar, sakrila bočicu i utiho zatvorila. Ajde, to je još moglo bit i slučajno ... ali danas! Opet nima bočice, Zakonita digla uzbunu, ja je pitan da je li pogledala u ormariće, a ona meni da ča je zajebajen. i ništa. dobro, naćemo je ... I ja lipo da ću se poć popišat ... dignen pokrilo od školjke i ča mislite ča je bilo unutra? Odgovor je točan ... inkriminirana bočica, koja sad leti u kantu. Nećemo je njanci prokuvat, Šefici je očito antipatična ... moramo kupit novu. I sad vi meni recite ko ovod koga, je li ... da ne rečen zajebaje ... Neka. Lipo je znat da ti čer jema duha i ovako, od šesnajst miseci i sedmicu dan. Samo ča će bit posli? Mala je zarana svatila da u ovome ludome selu triba naučit brzo mislit jerbo si izgorija ... P.S. Jedva čekan sutrašnju novinu. I "Pressing" :-)
E, a sad koji ti je Nostradamus, da ne rečen ča drugo? Lipo! Zadnje san postove pisa u ponedijak (22.8.) oko ure tj. rano ujutro ... a u papirnatome izdanju "Slobodne" me dočeka u "Pressingu" na 3. strani objavljena jedna moja poruka, tj. komentar na utakmicu Hrvatska:Brazil, na koju san ja već bija i zaboravija. Krasno. Bija je to odličan početak posla tj. povratak sa godišnjega ... ali neka. Oni koji su mi to donili pod nos samo su POZELENILI kad san in reka da san ja IPAK bija na utakmicu (Vidi "Ludilo na Poljudu!") pa neka pati koga smeta ... a da sad ne ispadnen brezobrazan i laživ, posla san i g. Garberu (ako se ne varan, on je urednik sportske rubriike ...) novi email sa nastavkon priče, i linkon na ovi moj blog ... Baš me zanima oće li i to objavit :-)
Nije štamparska greška, nisan pijan od utakmice, nego su to činjenice. Naime na slici su dvi (2) Vinke. Baba i unuka. 59 godin i šesnajst miseci! Baš lipo. Ka i dida Dine, par postov niže, kad je drža unuku na svoj 70. rođendan. Dunkve, bili smo, ka ča je i red, čestitat babi Vinki rođendan, i zaželili da se i dogodine, na lipu okruglu brojku, nađemo opet svi skupa, u iston broju, živi i više ili manje zdravi. Eto, sitiću se ovoga posta i dogodine u ovo vrime. Jema bit da je lito zapravo gotovo, a ja se još nisan stiga okupat :-( u moru, mislin. Od sutra (utorak) opet na posal, tribat će mi bar dva tri dana da se opet naviknen dizat onako rano ujutro, a najteže će mi se bit naviknit na duge gaće (hlače, za sjevernjake) jerbo u nas ne molaju u zgradu "nedolično odjevene". Kad postanen gradonačelnik, to je prva odredba koju ću prominit. Eto, ja toliko, za ovi "rafalni" trostruki post ... Zdravi i veseli bili!
Već san se bija prigorija, uzeja krtol kokica i dvi neimenovane tekućine porijeklom od hmelja, te zakonitoj objasnija kako me mora molat na miru da pogledan ono ča se događa jedan put u sto godin ovod blizu nas. Da gren na utakmicu, pinez niman, jerbo odma pritvaran u pelene ti dvista kun za najjeftiniju kartu. Pokojni Ineska bi to pritvorija u vino, ko drugi u spizu, ali rezultat je isti: Ne gren, i gotovo! Samo me nebo moglo uvjerit u suprotno. Tako je i bilo ... nije Nebo direktno, nego priko svoga izaslanika na zamji, pita me da oću li poć. A neću, niman pinez! "Nisan te pita oćeš li kupit kartu, nego oćeš li poć!" odgovara Fra Ante. I mislija san se cili deset sekundi. Naravno, odgovorija san potvrdno. A eto, nisan se još rekupera od ovogodišnjega puta u Sinj, na noge, a već san odlučija: dogodine ću jopet na noge u Sinj, za Vinkino i njegovo zdravlje. Eto tako! Samo da mene zdravlje posluži, gren opet. 
Eto, mislija san ne pisat do kraja lita, ali kako je ovo vec pristojno zaledenilo, eto i mene za tastaturu ... di smo ono stali, a CRNILO ... nije ni sad puno bolje, ali ne damo se, svo troje. Za godišnjicu Oluje nije mi se dalo odit do Knina, pa smo išli nadoknadit ono ča smo propustili kad se otvarala Dalmatina. Začara me oni most kod Skradina, mora san ga poć vidit, naročito kad su ga onako na kraju uokvirili sa vatrometon. I uputimo se mi lipo nizdol, a ispalo je da smo falili godišnje doba. I vrime. Bura je puvala tako da smo se tribali držat su obe ruke za pašaman da nas ne odnese, a dugi rukavi i gače uopće nisu bili zaludu. Sve mi je to bilo sporedno, kad san vidija most. Judi moji, ne more to nijedna slika ni vedeo opisat. Triba doć doli i vidit ga, skoro pa popipat, kako djeluje moćno, jako. Jema i puno veći, reče ko i lipši mostov od ovega, ali neka ... meni je ovi najdraži. I nadan se da neće kod njega tribat pisat "zaustavi se vjetre, pita bi te nešto" ka i kod još neki biseri HR mostogradnje :-) Ajde, preživili smo, slikali se na mjestu događaja, i biži nazad doma. Skoro da san mora upalit grijanje u autu. Nismo uspili obać slapove Krke jerbo se za oni kajić koji vozzi do tamo triba zapisat misec dan ranije ka u likara. E, da ne zaboravin reć, slikali smo sve skradinske kafiće, pa san posla Zlatu Maminome, za uspomenu i dugo sjećanje, na dane provedene u Skradinu i Skradinskome zaleđu, vozeći razno razna prometala po noći i brez svitli, u proliće 1993. godine. Nije baš da je bija turista, ali se lipo sitit, naročito kad si iz svega izvuka živu glavu. A mala Vinka je dobila majicu za uspomenu. Mislili smo da jon je mala trica, ali ispalo je taman. Da zaokružimo priču, slikali smo, tj. snimili mali video, baš u toj majici, i također poslali Zlatu Maminome, jerbo je on partija pri nego je Njezino Veličanstvo prohodalo i progovorili. I još san jednoga čovijka vidija na Mostu (nisan se zajeba, odsad ga pišen sa velikin M) Seada Marušića. Tovari jedni, ko se njega ne sića! Biće moja mater osvajala puste medalje na olimpijadan i svjetskin prvenstvima ... a njega nisan vidija deboto od pri rata. I nakon šta smo se na brzinu isčakulali i poželili da ne prođe opet petnajest godin dokle se opet vidimo, odo svaki na svoju stranu ...