Već san se bija prigorija, uzeja krtol kokica i dvi neimenovane tekućine porijeklom od hmelja, te zakonitoj objasnija kako me mora molat na miru da pogledan ono ča se događa jedan put u sto godin ovod blizu nas. Da gren na utakmicu, pinez niman, jerbo odma pritvaran u pelene ti dvista kun za najjeftiniju kartu. Pokojni Ineska bi to pritvorija u vino, ko drugi u spizu, ali rezultat je isti: Ne gren, i gotovo! Samo me nebo moglo uvjerit u suprotno. Tako je i bilo ... nije Nebo direktno, nego priko svoga izaslanika na zamji, pita me da oću li poć. A neću, niman pinez! "Nisan te pita oćeš li kupit kartu, nego oćeš li poć!" odgovara Fra Ante. I mislija san se cili deset sekundi. Naravno, odgovorija san potvrdno. A eto, nisan se još rekupera od ovogodišnjega puta u Sinj, na noge, a već san odlučija: dogodine ću jopet na noge u Sinj, za Vinkino i njegovo zdravlje. Eto tako! Samo da mene zdravlje posluži, gren opet.
I nisan zažalija njanci momenta ča san partija na Poljud! Sve je nikako disalo drukčije, nije niko grinta u redu ča mu je gledalo i crno ispod noktiju. Jedino nisan uspija provjerit jesu li bar piturali one kondute ispod tribini, ili je ovo samo ono izvanka, šta se vidi na televiziji. Sve je prošlo uglavnon dobro, osin tri mulca izad mene ča su cilo vrime provocirali po "nacionalnoj" osnovi. I ča san ja sad njima triba objašnjavat da san '97, kad je Dinamo uvalija Peticu Partizanu, ja bija na sjeveru Maksimira među ljutin onima jeli, kako se ono zovu, i navija za Dečke, a oni ovod dolazu činit monade na utakmicu reprezentacije. Ali bar smo se u jednome složili: Izviždali smo onu "Fuj Internet" Djevojku sa sela, kad je došla otpivat svoje na poluvremenu. Mislimo svi jednoglasno da je ona svoje odavna već otpivala. I odglumila. Jedini pljesak je pobra jedan mali ča je taman isprid nas proša u dresu reprezentacije, a nazad mu je pisalo "SEVE" i broj "69". Puno lipa numera, nima šta!
Post je objavljen 22.08.2005. u 01:09 sati.