Visinske pripreme
Ovogodišnje nadmetanje za pesmu Evrovizije (poznato i kao Eurosong ili Eurovision Song Contest — ESC) je još pre svog početka doživelo nezapamćenu medijsku promociju. Dok je ranijih godina emitovanje „preview showa“ sa svim spotovima praktikovala svega jedna do dve zemlje učesnice, ove godine su mnoge televizije vrtele spotove pesama (HRT u dve emisije sa po 20 spotova — spot predstavnika Hrvatske Borisa Novkovića pušten je u obe, RTCG je emitovala svih 39 pesama u jednoj maratonskoj emisiji sa Danijelom Popovićem, autorima pesme „Zauvijek moja“ i još nekim gostima, a slične emisije su išle i na poljskoj TVP, norveškoj NRK, i tradicionalno na turskoj TRT), ili imale gostovanja takmičara iz susednih i malo udaljenijih zemalja (u „Studiju 10“ na HRT-u, „Nedeljnom popodnevu“ na RTS-u i drugim sličnim emisijama). Kao matična kuća predstavnika SCG, TV Crna Gora je emitovala i reportažu o uvežbavanju plesnih koraka članova jedinstvenog etno boy banda „No name“ u kojoj se jedan od članova požalio na istegnuće ligamenata, dok je privatna slovenačka Prva TV emitovala prigodni intervju sa Borisom Novkovićem.
Za dodatno podizanje tenzije pred polufinale i finale dobro je poslužio humanitarni koncert prošlogodišnje pobednice Ruslane, na kome su gledaoci RTS2 (i nekih drugih televizija) mogli da vide dvojicu klinaca iz Letonije, Helenu iz Grčke, Borisa, 22-godišnju Nemicu Graciju koja je nosila majicu sa imenom ukrajinskog predstavnika Greenjolly i kasnije im se pridružila u pevanju himne narandžaste revolucije „Razom nas bahato“ (Sad nas je mnogo, sad smo jaki), Estonke iz girlie grupe „Suntribe“ (nosile majice sa ukrajinskim Internet domenom .ua), predstavnika Makedonije Martina Vučića i Izraelku Širi Majmon. Ruslana, ambasador dobre volje Unicefa, obećala je da će prihod od koncerta biti dat siromašnoj deci Ukrajine. U publici je posebno pozdravljen bio i Viktor Juščenko, predsednik Ukrajine.
Stolica na ljuljanje, brusilice i bogatašica
U polufinalu je ove godine nastupilo 25 zemalja od kojih je deset uspelo da izbori ulazak u finale. Ponuda je bila vrlo šarolika, ali kvaliteta sigurno nije nedostajalo: grupa „Zdob Si Zdub“ iz Moldavije (svirali kao predgrupa Red Hot Chili Peppers i Rollins Band) odsvirala je vrlo pozitivnu pesmu „Bakica udara u bubnjeve“ (original: „Boonika Bate Toba“) baš u stilu RHCP (ali prošaranu etno motivima) sa simpatičnom bakicom u narodnoj nošnji (na slici) koja je isprva sedela u stolici na ljuljanje, a zatim ustala i pomogla bendu u muziciranju; 37-godišnja Rumunka velikih glasovnih mogućnosti Luminita Anghel je sa bendom System (koji svira na materijalu kojeg se ni Scrapheap Challenge ne bi postideo, a u stilu već viđene grupacije Stomp) vrlo uspešno otpevala pesmu „Let me try“ koja predstavlja hibrid dens i tehno trendova i preteduje na mlađu publiku dok su varnice izazvane brušenjem burića letele stejdžom; učitelj autistične dece Jacob Sveistrup iz Danske je pobrao simpatije svojom baladicom „Talking to you“; plesna&glazbena skupina „Nox“ sa zgodnom pevačicom Silvijom Peter Sabo (Peter Szabo Szilvia) izvela je mađarsku verziju plesačkog spektakla Riverdance uz muziku frulice koja me je više asocirala na Rumuniju i tako vratila Mađarsku na ESC posle 7 godina (bila im je preskupa participacija, pa u tom periodu nisu učestvovali); glam-rockeri iz Norveške pod imenom Wig Wam su pod sloganom „Rok je novi šlager“ i uz vitlanje narandžaste zastave (svi putevi do pobede su dozvoljeni!) privezane za mikrofonski štap predstavili pesmu „In my Dreams“ koja je bila nekakva mešavina muzike već više od decenije pokojnih grupa Europe i Bonjovi; prelepa Izraelka Širi Majmon (Shiri Maimon) uz to i dobrog glasa u najboljoj mediteranskoj pop-tradiciji Laure Pauzini (Laura Pausini) otpevala je pesmu „Hasheket Shenish'ar“; od Estonki sa prebivalištem u Nemačkoj pod imenom „Vanilla Ninja“ čuli smo pesmu „Cool vibes“ pozitivnog naslova, mračnog rock sadržaja i tupavog teksta.
U finale su pored navedenih pesama (prve tri su bile Rumunija, Moldavija i Danska) ušle i Hrvatska (kao četvrtoplasirana), Makedonija kao pretposlednja, deveta, i Letonija, čiji su vrlo mladi predstavnici Valter i Kaža (Walter & Kazha) otpevali pesmu o brizi o bližnjem svom, na jedvite jade kao deseta. Od otpalih 15, meni se svidela balada predstavnice Monaka Liz Darli (Lise Darly) „Toit de Moi“, a u kategoriju bizar bi se mogli staviti bogatašica iz Belorusije Anželika Agurbaš koja se šatlovala od države do države u avionu svog dragog mužića u pokušaju da pribavi podršku za pobedu, a onda u Kijevu obučena kao carica otpevala „Love Me Tonight“ i završila tačno u sredini, na 13. mestu, Ivan & Delfin iz Poljske sa pesmom „Czarna dziewczyna“ u ciganskom stilu (jedanaesti), te prilično neuspeo spoj alpskih i latino ritmova iz Austrije u pesmi „Y Asi“ koju smo čuli od grupe Global.Kryner (dvadesetprvi).
Bacač plamena, špaga, ultrakratke haljinice, i figura od ljudskih tela
Finalno veče je započelo nastupom prošlogodišnje pobednice Ruslane čije ostale pesme ni približno ne dostižu nivo pozitivne energije „Divljeg plesa“. Ruslana je, pored pevanja i igranja, estetike radi, malo i pržila (ko je rek'o Edo Maajka?) po sceni pomoću ručnog bacača plamena. Posle toga su na scenu nastupili vrlo glasni voditelji Maša tj. Marija Jefrosinjina (užasnog kreštavog glasa) i DJ Paša tj. Pavlo Šilko (vodili i polufinale) i otvorili sezonu lova na najbolju pesmu. Od direktno plasiranih pesama u finale čuli smo ne baš sjajnu Džavin (Javine) iz Britanije koja je u stilu Bijonse (Beyonce) otpevala brzu pop-pesmu „Touch my fire“ u koju su Englezi, očigledno videvši da etno dobro prolazi, učešljali takve motive, ali arapske (dakle s pogrešnog kontinenta). Od pesama koje su promašile kontinent tu je bio i Šveđanin sa skijaškim prezimenom Martin Stenmarck koji je u društvu četiri plesačice pevao pesmu „Las Vegas“ kojoj bi bolje pasovala u nekom mjuziklu. Žena i po (možda i dve) s Malte po imenu Kjara (Chiara), odranije poznata organima gonjenja (sa Eurosonga 1998. godine, osvojila 3. mesto) otpevala je baladu „Angel“, predstavnice Albanije (Ledina Celo) i Turske (Gülseren) ove godine su bile vernije tradiciji, a Kipranin Konstantinos Kristiforu (Constantinos Christoforou), takođe sa dosijeom (1996. i 2002) je, po ugledu na prošlogodišnjeg grčkog predstavnika Sakisa Ruvasa (Sakis Rouvas) pokušao da impresionira publiku bicepsima, plesačicama u UKH (ultrakratkim haljinicama) koje su pri plesu napadno gurale karlicu napred i pop-dens numerom „Ela Ela“. U okolini bine još su primećene i tri Špankinje iz grupe „Son de sol“ koje su izvele Asereje (sećate se onih curica iz benda „Las Ketchup“ od pre par godina, a koje su inače ćerke poznatog flamenko gitariste El tomate!) klon nazvan „Brujeria“ uz nešto dodatnog repovanja prepuštenog nekolicini muškaraca na sceni, zatim ponosni bezimeni đetići sa poboljšanom verzijom pesme „Zauvijek moja“ koji su propisno osvetlali obraz uz neke nedorečenosti u koreografiji i preveliku egzaltiranost jednog od bubnjara koja se ogledala u razjapljenju vilice, Grkinja Elena Paparizu (Helena Paparizou), favorit kod svih bookiesa (kvote oko 2,3:1) sa zaraznom pop pesmom „My Number One“ koja je uključivala besprekorni ples mešovitim stilom (malo grčko kolce, malo standardni dens) sviranje na strunama izvučenim iz gaća jednog od plesača, te pravljenje broja 1 od tela četvorice plesača na podu, revolucionari iz ukrajinske hip-hop skupine Greenjolly, već pominjana Nemica Gracija (Gracia) sa pristojnom pop-rock pesmom, predstavnica Rusije Beloruskinja Natalija Podoljskaja (Nataliya Podolskaya), tri plavuše iz bh. grupe Feminnem sa svojim ABBA klonom „Call me“ (u originalu: „Zovi“) i predstavnica Francuske Ortal (mešovito avganistansko-berberske krvi rođena u Izraelu) sa ne baš sjajnom „Chacun pense a soi“. UKH (sa cvetnim dezenom) su inače primećene i kod Makedonca Vučića, na tri plesačice iz Srbije, od kojih je jedna kraj njegove pesme dočekala raskrečena u špagu, dok je bubnjar Borisa Novkovića je u jednom trenutku napravio stoj na rukama i počeo da udara petom o petu.
Allemagne quatre (4) points, France onze (11) points, Royaume-Uni dix-huit (18) points, Espagne vingt-huit (28) points
Desetominutno glasanje (telefonom i SMS-om) koje su otvorili braća Kličko demonstrirajući svoj jako akcentovani engleski proteklo je bez problema (mada u Srbiji nije bilo lako glasati, meni nije uspelo, a pokušavao sam na oba načina), pa je posle pauze počelo objavljivanje rezultata, i to najpre iz onih zemalja koje nisu uspele da prokrče put do finala. Zanimljivo je da su prvi u vođstvo došli predstavnici SCG, zahvaljujući dvanaestici iz Austrije (uz reči spikerke iz Beča „ponosni smo zauvijek vaši“), ali to nije dugo potrajalo i uskoro se na vrhu izdvojila grupa od pet-šest pesama (Švajcarska, Izrael, Malta, Letonija i Norveška). Glavni favorit, Grčka nije imala sjajan start, a SCG, Hrvatska i BiH su se motale oko sredine tabele. Međutim, posle nekih dvadesetak žirija Grčka je izbila na čelo kolone, a kako se kraj bližio njena prednost se povećavala da bi na kraju iznela čitavih 38 poena. Druga je završila predstavnica Malte, a treća Rumunka Luminita. Odlično četvrto mesto ostvarila je predstavnica Izraela, a čast muškaraca spasli su Letonski tinejdžeri koji su zauzeli peto mesto (iako ne znam baš zašto). Bakica sa bubnjevima stigla je na cilj šesta, a SCG je zauzela odlično sedmo mesto i time ponovo obezbedila preskakanje polufinala (pod uslovom da ona sama opstane do sledećeg maja). U srećnu desetoricu koja preskače polufinale ušle su i nindža Švajcarkinje/Estonke i rokeri Norvežani. Prvi ispod crte ostao je Boris Novković, sa deset bodova manjka, a nedovoljno bodova za direktan plasman u finale dogodine skupili su i BiH, Makedonija, te na kladionicama favorizovana Mađarska.
Tradicionalno presipanje glasanja među susedima (Balkanci, Grci—Kiprani, Skandinavci, bivši SSSR itd.) i ove je godine bilo prisutno, ali pošto svi imaju po nekoliko suseda (osim Britanaca i Iraca, hehe), ipak je i dalje neophodno imati jako dobru pesmu ne bi li se prikupilo koliko-toliko glasova i od ostalih zemalja i tako pobedilo. Najzatvoreniju (onu koja daje najmanje bodova napolje) grupu presipača čine balkanske zemlje koje su po pravilu svega nekoliko bodova udeljivale van regiona, što govori u prilog tezi da su još uvek kulturno nepokorene :-). Zapadne zemlje su dodatno hendikepirene zbog brojne dijaspore (turske, grčke, srpske, hrvatske i albanske) koja njihove glasove odliva ka istoku, te je potrebno da neka od njih pošalje zaista spektakularno jakog predstavnika da bi pobedila (kome ovo nije jasno, nek pogleda listu pobednika u poslednje četiri godine). Ono što je zanimljivo je da su ove godine jedine četiri zemlje koje imaju zagarantovano mesto u finalu (tzv. velika četvorka: Nemačka, Britanija, Francuska i Španija) završile na poslednja četiri mesta, pa se postavlja pitanje opravdanosti ovog pravila koje je uvedeno počev od 1997. dogovorom ova četiri najveća finansijera Evrovizije pošto je 1996. Nemačka izabrala svog predstavnika, a zatim joj je rečeno da nema mesta za nju na finalnom takmičenju. Da im se desi da neke godine ne uđu u finale, verovatno bi se muzička industrija angažovala i poslala kvalitetnijeg predstavnika sledeće godine (kao što je sada bio slučaj sa Švajcarskom koja je prošlogodišnje polufinale završila sa ništicom i Norveškom — 3 poena prošle godine u finalu). Političke nesuglasice između Rusije i Ukrajine su ostavile traga i na glasanje, pa su tako Rusi Ukrajincima udelili oba boda, a ovi im uzvratili četvorkom (prošle godine su Rusi Ruslani dali 12, a Ukrajinci Juliji Savičevoj 10 bodova).
Za razliku od lane, kada se redosled u polufinalu nije bitno razlikovao od redosleda učesnika polufinala u finalu (osim, nažalost, promene mesta Ruslane i Željka), ove godine je letonska pesma, koja je u finale ušla sa svega 85 bodova kao poslednja, desetoplasirana, u finalu dobila neverovatnih 153 boda i završila kao peta, što je zaista teško objašnjiv fenomen. Moja bi teza bila da je mnogo manje ljudi gledalo polufinale i da su u četvrtak uveče glasali praktično samo zagriženi ljubitelji Evrovizije, dok je u subotu zacelo pristiglo mnogo više glasova, a posebno tinejdžerskih.
Glasovi iz zvučnih kutija
Komentatori ove godine nisu bili previše loši. Britanac Terry Wogan, BBC-jev komentator je u svom standardnom mapetovskom stilu (sećate se one dvojice dedica iz lože?) ismevao voditelje, najavne spotove, scenografiju, gole stomake i noge plesačica, ali zato nije izgovorio niti jednu reč objašnjenja o muzičkom iskustvu takmičara i o tome kako su izabrani, mešao je Ukrajinu i Albaniju. Otvoreno je navijao za pesme koje liče na anglosaksonsku muziku (Malta i Danska) i osporavao drugačije muzičke pravce.
Nemac Peter Urban je pokazao mnogo veće poznavanje lokalnih takmičenja, pa je tako gledaocima ARD-a razjasnio skandale na srpsko-crnogorskom i makedonskom izboru, našao poneku lepu reč za svaki nastup, hvaleći makar raskošnu kostimografiju takmičara, ali i kritikovao gde je trebalo, pa je tako npr. rekao da još uvek nije utvrđeno na kojoj pumpi je Martin Vučić pokupio svoj blejzer.
Komentatorka na RTS-u je bila sasvim u redu, sa vrlo zanimljivim pikanterijama o takmičarima, Ukrajini i samom takmičenju, dok Duško Ćurlić nije bio u svom najboljem izdanju, a najviše me je iznenadilo to što nije znao da li je Boris obezbedio start Hrvatske sledeće godine direktno iz finala, pa je za to pitao režiju (valjda nije bilo toliko teško prebrojati deset prvoplasiranih uz preskakanje članova velike četvorke, kojih tamo nije ni bilo).
Konobar, da platimo
Ove godine je čak desetak pesama zaslužilo da zauzme mesto u mom mp3-plejeru, za razliku od prethodnih godina kada su jedva neke tri-četiri pesme zadovoljavale moje kriterijume. Očigledno je da je ovaj dvodnevni sistem (polufinale, pa finale) vrlo dobro smišljen kako bi motivisao zemlje da šalju što bolje kompozicije, a u prilog kvalitetu je ove godine išlo i to što su u gotovo svim zemljama na TV-u organizovana takmičenja muzičkih talenata/idola, pa je tako gomila mladih muzičara željnih dokazivanja svoje mesto potražila na Eurosongu. Dakle, kvalitet pesama do sada nije zabeležen (nemački komentator je rekao da ne bi rado bio u koži gledalaca, jer ima puno pesama koje zaslužuju glas), a propusta je bilo: najveći je možda to što su rezultati polufinala na zvaničnoj Internet prezentaciji Eurosonga objavljeni pre početka finala, što se nije smelo desiti, voditelji i slavni gosti (bokserska braća Kličko i Ruslana) su govorili preglasno (srpski: drali su se), pa su mikrofoni bili gotovo izlišni, a pri glasanju takođe je zapelo par puta sa prikazivanjem rezultata. Pohvalno je i to što se pre par godina uvedeni standard da na tabli uvek bude prikazan poredak uz animaciju promene mesta takmičara održao.
Od ostalih kurioziteta još ću pomenuti da je glasanje bilo jeftinije iz Britanije (25 p, tj. oko 30 dinara, tj. 2,7 kuna) nego iz Hrvatske (oko 3,5 kuna tj. četrdesetak dinara) — eto razoga da još više zamrzite T-HT, dragi susedi :-).
Dva više nego subjektivna pregleda istog ovog događaja čitajte kod Rijema i kod Jimba.
|
Napomena: komentare na tekstove mogu pisati i oni koji nemaju blog (ostavite prazna polja „Korisničko ime“ i „Lozinka“).
Drugi program Hrvatske televizije je u ponedeljak uveče emitovao igrani TV-film „Urota“ (Conspiracy) u produkciji TV kuća HBO i BBC. Film u realnom vremenu oslikava 
Muzička parodija norveških vojnika, pripadnika NATO trupa na Kosovu, na pesmu „Kokomo“ grupe Beach Boys (njihova verzija se zove „Kosovo“) ovih dana doživela je neviđenu medijsku pažnju u Srbiji. Tekst pesme je sklepan na tarzanskom engleskom i vrvi gramatičkim greškama, a sarkastično govori o „podvizima“ norveških vojnika u NATO uniformama (bacanju bombi na srpske loše momke, brljotinama u Ruandi, iračkom embargu itd). Nakon što je snimak cirkulisao Internetom, komentarisali su ga na dva srpska foruma (
Javni servis Bosne i Hercegovine BHT1 je u četvrtak prenosio četvrtu po redu dodelu muzičkih nagrada „