srijeda, 22.06.2011.

Biću hrabra

I znaj,
biću hrabra...
Neću misliti ni na šta!
Nabaciću onaj fasadni osmijeh, i lažno se keziti svim bezličnim stvorovima kad me pitaju zašto sam sama...
Neću više nikada šetati gradom noću, i neću im više dati razlog da pričaju da sam pomalo luda...
Neću više čitati ljubavne romane, i neću plakati uz Titanik...
Neće me rasplakati Đoletovi stihovi...
Možda još večeras napišem još koji tekst o tebi...

Stopiću se sa masom namazanih i dotjeranih žena ovoga grada, neću ti pokazati koliko sam ranjiva.
Smijaću se glasno, zbijati šale, i biću prokleto zgodna...
Biću hrabra i neću ti posvećivati pjesme!
Prestaću da vjerujem u bajke, u prinčeve i zamkove..
U balske haljine i srećne krajeve..
Konačno ću i ja da odrastem!!

Biću jaka, i neću da pokleknem pred tvojim pogledima...
Tek ponekad,u ljetnjim noćima,ušunjaću se sa ljetnjim kišama u tvoju sobu kao proklestvo...
Sanjaćeš me,a nećeš znati da sam to ja...
Sjetićeš se lika,ali ne imena.
Ne za sada...
Sanjaćeš suze,i pitaćeš se ko plače...
Sanjaćeš moje usne,i ukus jagoda na njima,želićeš da ih ljubiš,a nećeš znati čije su!
Tek onda izroniće ime,tek onda čućeš plač,i sjetićeš se usana... Biće kasno,biću daleko...

Zalud ćeš dozivati me,zalud ćeš šetati gradom i tražiti me...
Biću tuđa.
I biću voljena...
Biću tvoje proklestvo...

I biću hrabra...
Tome si me ti naučio!!!
I ...prokleto ću te voljeti,duboko u sebi...
Zauvijek...znaj!

- 19:04 -

Komentari (0) - Isprintaj - #

Nedostaješ...

Prošli su minuti,sati,dani,mjeseci...u meni se smjenjivalo mnogo raznih osjećaja! Bilo je suza..mnogo...dovoljno da napune more,bol je morala isteći...A onda je nastupio period pomirenosti,shvatih-moralo je tako biti! I dalje se nastojim voditi tom mišlju...uspijeva mi..Sve dok ne naiđu trenutci,kad glavnu ulogu opet zaigra srce!
Još ponekad mene uhvati sjeta,zapitam se tiho "Zašto"? Zafališ mi...pogotovo ovih dana...opet je ljeto i više nego ikada sve me sjeća na tebe. Dašak vjetra,zalazak sunca koji smo često voljeli gledati skupa,miris cvijeća,muzika..... Nekad me misli zavaraju,pa pomislim da si opet tu,da ćeš svakog časa doći doma,utisnuti mi poljubac i reći:"Nedostajala si mi".
Nedostaješ...da mi vratiš onaj osmijeh koji si volio...Nedostaješ da opet u susret sumraku šetamo rivom...Nedostaješ da me uzmeš za ruku i kažeš:"Sve će biti u redu,mi to možemo". Nedostaješ..da budeš prvi kom ću poželjeti "Dobro jutro",i tvoj poljubac prije nego kreneš na posao. Nedostaju mi tvoje ludosti i zamisli koje su mi mamile osmijeh na lice... Nedostaje mi da te promatram dok spavaš...izraz tvog lica kao kod nevinog djeteta... Nedostaju mi tvoje krupne oči,i moje ogledanje u njima... Nedostaje mi tvoj zagrljaj i poljubac za laku noć... Nedostaje mi i naših "30 kvadrata",jer tamo smo bili tako srećni... Nedostaju mi svi naši trenuci... Nedostaješ...u mnogo toga.