Ivan je danas došao do top , topa plafona... ili kako ja to zovem do krajnje granice svoje hiperaktivnosti ... i onda je došlo do pražnjenja. Izlepršao se do maksimiuma...

Ali svako to nabijanje adrenalinom - je strašno ... Pukne ga.
Jutros je počeo plakat u trgovini - nema komunikacije,a ja s njim na sred trgovine i stala.Nema kud,nego misli se,šta je bilo i zašto Ivan plače.Bili smo centar zanimanja,kao i obično - imam Ivana koji počne plakat iza svega glasa - a ima 8 godina!U početku su mi smetali komentari tipa - vidi ovo,ili a nebi ja njega tako da je on moj ...ili kad bi Marija posezala za tuđom cucom - kako me nije stid i takve priče tipa - djeca su vam neodgojena...
I onda vam oko nekih doba jednostavno dosadi stalno ponavljat objašnjenja - da djeca nisu neodgojena - već autistična!
A oprostite..obično uslijedi i onda je njima neugodno - znate,nebi se nikada na njima reklo.
Znam ,jer ja i pokušavam osposobit oboje za što samostalniji život - u kojem neće biti velike razlike. Učim ih ,ali nema učenja dok ne sazriju za naukovanje.

I mislim se ja i brbljam njemu ,a on se dere.Ključni je trenutak bio kad se uhvatio za pišulinca.
- A,moj Ivane ,pa tebi se piški!!!...
Pravac WC.

E sad jeli taj plač zbog senzibilnog ponašanja i adrenalina ili zbog obične ljudske potrebe za wc-om i maminog ne razumjevanja?

Svakako,kad smo došli kući,iako smo obavili nuždu- bio je isfrustriran i počeo ponovno plakat i trčat po stanu.
Uvalila sam ga u krevet i rekla da dok ne prestane - nema ustajanja.
Tri put sam ga vraćala - četvrti put je ostao ležat . I smirio se.
Onda sam mu došla na vrata i pitala ga
- Jesi završio ?
- E - ovo je Ivanov odgovor
- Jesi se smirio?
- E - opet Ivanov odgovor
- Želiš li sić sa kreveta?
- E - mami još jednom
- Onda siđi.Počneš li opet tuljenjem komunicirat ideš opet u krevet. Pokušaj se malo drugačije izrazit.

Dan smo završili bodom za Vatrene i pobjedom Brazila ...