Moje pismo tebi
utorak, 22.10.2019.
Deveti dan. Skupila sam snage da se pokrenem i odradim bar neke stvari koje mogu prije ostavinske rasprave. Jedna od njih je ukljucivala i odjavu tvog mobitela, ali pogadjas, nije istekao ugovor pa ne mogu bez penala. I tako cu ti placati pretplatu narednih godinu dana. Da ne povjerujes! Sredila sam osiguranje koje si imao preko Amexa, pa sam otisla staviti zahvalu u novine. I tako, jutro se otkotrljalo.
Voljela bih da zivimo u velikom gradu, da se utopim u masi nepoznatih prolaznika, da ne osjecam poglede koje me prate i da ne vidim sazaljenje u tudjim ocima. Prijatelji zele da izvedu negdje mene i maloga, onako kako smo nekad izlazili u parovima. Ne mogu, Boze, ne mogu. Kuda cu ja bez tebe. Sto cu ja bez tebe? Molim te , Boze, reci mi da ce ovo jednom proci, jer ne znam koliko cu ovako izdrzati.
Voli te zena
