ponekad žalim za tim kaj više ne mogu uživati u životu..
(ponekad?? stalno, budimo realni)
mislim, kad sam bila
mala djevojčica (sad sam malčice veća, al nema veze),
nisam bila ni upola svjesna kol'ko sam zapravo sretna..
bilo je tak dobro biti
bezbrižno, nevino dijete.
Nisam se ni nadala u kaj se bude moj život pretvorio:
u
beskonačan trud da sve bude bolje
i u još beskonačniju brigu za budućnost.
Kaj čovjek više niš ne može napravit bez posljedica??
Kaj se čovjek više ne može samo zaustaviti i
udahnuti malo zraka, malo života, priuštiti si malo mira...?
Pauzirati život ovdje, otići nekamo daleko i vratiti se tamo gdi je stao??
Jel to previše za tražiti od života?
Očito ..
Kad bih ja makar samo probala, jako bi me koštalo..plaćala bih vjerojatno
doživotno, ne?
ili još duže (ako uzmemo u obzir kakve sam ja sreće).
Ma jesam ja u neku ruku zapravo i sretna..
recimo. Samo kaj ne stignem uživati u toj sreći.
Jer, da probam, pokvarila bi i to malo sreće kaj imam i više ne bi imala u čemu uživati.
Zakaj?
Jer
vrijeme prebrzo ide.
Pogotovo ako imaš dugu listu stvari koje moraš napraviti.
A ja imam.
Trebal bi mi cijeli život da ju pročitam,
znači treba mi nekoliko života da to ostvarim.
Al ako uzmem u obzir kol'ko bi ja to puta fulala i pokušavala ponovno, treba mi nekoliko stotina života.
A to je za mene malčice previše.
I uostalom,
nisam toliko strpljiva.
A zapravo, meni treba samo malo hrabrosti.
Hrabrosti da riskiram zaustaviti vrijeme i udahnuti duboko..
A ta hrabrost
hlapi skupa s minutama ovog prokletog sata.
Trebam nekog da mi vrati tu hrabrost.
al brzo jer nemam vremena.. :D
20:02 ,
Komentiraj { 6 }
Print
