Svatko na svijetu ima svoju Pandorinu kutiju.
Većina ljudi ju je otvorila,
iz znatiželje.
ili iz nekih drugih razloga.
Ja sam donedavno spadala u manjinu koja nije otvorila kutiju,
vjerojatno zato jer me bilo strah otvoriti ju.
Mislim, ko da mi i tih problema još treba u životu.
Ipak,
pukel mi je film i otvorih ja tu kutiju. I kaj sam našla?
Iz nje je izašla nada,
a zasad nikakva sranja.
Možda se netko sažalio nada mnom
i zaključio da je još prerano pustiti zlo iz kutije.
Hvala mu..
Dakle, iz kutije je izašla nada.
Nada da bu sve dobro.
Nada da ipak nisam totalni promašaj
i da sve još signem popraviti.
Mislim,
sad mi se čini ko da imam puno toga za popravljati,
al još zapravo moj pravi život nije ni počel..
Nažalost ili na sreću,
još me puuuno toga čeka.
I sad znam da postoji nada da netko za mene ima plan,
da me možda i ne čekaju sranja..
ili bar ne puno sranja..
Al opet, možda je ta nada samo
iluzija, možda me taj netko samo zavarava,
farba me rozom bojom
i poručuje mi da uživam dok još mogu jer me zapravo čeka deep shit..?
Sve u svemu,
odlučila sam prihvatiti tu nadu,
iluziju,
san,
il kaj već,
staviti roze naočale (nije baš moja boja, ali šta ćeš) i
iskoristiti ju najbolje kaj znam..
Mislim, ipak sam ja premlada da se zamaram misleći kaj bu sutra,
preksutra,
za pet
ili deset godina.
"Ne ostavljaj za danas ono što možeš ostaviti za sutra(ili kasnije)."
Samo kaj bu to preksutra došla tak brzo da mi je i svejedno kad bum kaj napravila..
19:23 ,
Komentiraj { 12 }
Print
