Pjesme s drugog kata
30.01.2006., ponedjeljak
|
Radije ću sebi prste polomit nego opet nešto Western Union Money Transferom poslat. Ako me neko uvjerava da u Missouriju nema St. Louisa, nego samo u Minnesoti... ono... zona sumraka? Ta žena nije čitala Huckleberryja Finna. A ova bidna na šalteru mi je tila pomoć sa tom nesposobnom bagrom iz centrale, pa je pet minuti besciljno lutala po knjizi odredišta, dokle je nisam zamolia za knjigu i naša S LOUIS Missouri za po minute. Pisalo je St. Louis MO, pisa je postcode, a oni svejedno to u Minnesotu bili poslali. Idioti. A sad je valjda sređeno. Znat ću sutra je li kako triba. Nokti na nogama su mi veliki, sad ću ih ošišat. Stalno na njih zaboravljam. Nekim nizom asocijacija sam danas shvatia da sam jako brzo, i jako komodno, uša u vještinu upotrebe: "Mi vam to ne možemo napravit. To je stvar Županijskog Plana. Stvar Ministarstva. Plana nižeg reda. Konzervatori." Nešto sam to bia čita u novinama, nemam pojma sad šta, presta sam pamtit šta se u novinama događa. A kad ih skoro više ne čitam, nego, ima onaj lipi izraz na engleskome "wallpaper" kad je nešto takva nebitna pozadina, da ti je bitno ka i zidni tapeti, koje ja ne podnosim, pa imam piturane zidove, a ko još uopće drži zidne tapete? ne sićam se zadnji put di sam ih vidia, ne sićam se uopće da sam ih di vidia, mislim, sićam se da jesam, siguran sam, samo da me sad neko pita: di ima zidnih tapeta? ne bi ima pojma, e pa onda, nov... ok, ovo je počelo sa nekim ciljem, neka igra riječima je trebala bit, a sad vidim da bi bila blesava, pa eto. Prošlu sedmicu, prvi put posli pusto vrimena, mi se dogodilo da neko misli da sam mlađi nego šta jesam. Svašta. Al to je dobro. Obično ljudi misle obrnuto. Ili možda ne, samo ja to ne znam, nego znam ono šta mi kažu. A šta će mi ko govorit koliko ja imam godina. U utrobi antikvarijata se u petak pilo. Bolje nego Krivi Put. Ono je rupa. Stvarno je. Ne znam kako mi to do sad nije bilo jasno. A valjda jedan od onih bljeskova intuicije. E, a na zidu je bia plakat za Ruiz. Vi'š ti to, a mi išli bili gledat Zu tu večer. Ngh.   Golubovi. Jel možda žive u onome stanu di je otvoren prozor? --- kasnije Dok sam se tušira, pali su mi na pamet ovi gore golubovi, a pjevušia sam nešto, pa sam se od toga sitia jedne stvari, pa gledam, lipo bi leglo ovde, pa evo: i still say you don't know what it's all about, mum, i still say you don't know what it's all about. you think this bird thing is all there is to it, mum? no, it's bigger than that, mum, it's bigger than that. they want you to keep doing more and more stuff, mum, it's bigger than this whole fucking bird thing, mum. you think this bird thing is all there is to it? no, it's bigger than that, mum. it goes all the way to washington, mum. it goes all the way to washington, and the cia, fbi. i read a book, mum, i read a book, tony alamo says the pope's involved tony alamo says the pope did it, it's all a papist conspiracy, mum. it's bigger than this whole fucking bird thing. Beat poezija, kažem vam. A Tony Alamo? Tony Alamo. |
24.01.2006., utorak
|
Hladnoća se polako uvlači i unutra. Al ipak je u zidovima toplo, još mogu bit bos i u kratkim rukavima. Doma je sigurno. Šta bit će ne bi bilo tako da sam u Sibiru. Šta radiš kad ti krepa grijanje, i kad ga nema, kad ti kuća nije toplija nego vanka, i zidovi više ništa ne znače, jer kakva je to sigurnost ako nema razlike između ta dva svijeta. Živilo centralno. Zima je ruska, ja zadnjih misec dana čitam ruse. Samo potvrđuje to da sam najvažniji na svijetu, i da se sve vrti okolo mene. Jel mogu izabrat neki drugi da se okači na mene? Nije da je posebno grozan, samo bi ja treba složit da bude nešto bolji. Sinoć mi je palo na pamet nešto o sebi, nešto šta pari dobra ideja, samo kao i svaka misao u onome krasnome raspršenome periodu pred san, ujutro ne izgleda nešto strašno upečatljiva. I totalno je emo, pa je neću ovde pisat, bilo je malo puno toga u zadnje vrime. A bilo bi prekrasno da mogu i skroz budan razmišljat isto tako. Totalno tečno, šareno, na momente krasno koncentrirano i skokovito. E, i iznenađujuće, volim kad sebe uspijem iznenadit, samo šta se onda razbudim, pa jebemu. Vrti mi se tako neka muzika po glavi, nešto šta znam, i onda se lagano razmota i razvije u nešto skroz novo, deseto, moje i krasno. Pa onda, puf, ode. Ali tako znam da se negdi ispod budnosti kuvaju neke lipe stvari. Samo, bog te pita oću ih ikad uspit iskopat. I mislim da mogu ustanovit zakon o šestomjesečnoj dilataciji (glavno da zvuči mudro). Naime šta, šest drugoga, u ponediljak, držim na faksu predavanje o Irskoj. Ono šta sam ovo lito putova, jerbo je to serija predavanja koja se drži na faksu, pa je eto i mene sad red. Pa sad gledam slike, i... dobre su. Puno bolje nego šta sam ih se sjeća. To je dobro. Isto tako, bilo bi lipo da kad me uvati depresija zbog nečega čega me već trebala uvatit, da se onda ne održava nekom autokatalitičkom reakcijom, hraneći se čime god da joj dođe pod ruku, a pogotovo ne da se pretvara u metadepresiju, di sam depresivan jer sam u depresiji, a to mrzim. Jel čuješ Dida Mraze, jebenti sanjke? No, eto. E, i polomilo se jedno stablo na livadi isprid zgrade. Ima bit da ga je snig bia dotuka. A prije koju godinu kad sam ubija vrime radeći omote za spržene CDe, poslužilo je bilo za This is Stina Nordenstam. Evo:  Evo, sad vidim da je tekst malo preširok za Firefox. Nek se jebe. A sredit ću to valjda. Kad mi se bude dalo. |
16.01.2006., ponedjeljak
|
Uf, ploče kraj staračkoga doma se sve više rasklimavaju. Svaki dan pazim gazit samo po čvrstima, jerbo kad dođe kiša ugazit na klimavu znači poštrapat se. I uspia sam se vratit na staro sa želučanim veseljem. Gospodska objedovanja po Firenci su bila popravila stanje, a kako sam se vratia, opet jedem manje, pijem više (i prošlu sedmicu totalno nisam ima volje za jest) i opet me stalno boli drob. A šta ćeš. E, a kad već spominjem Firencu, evo par slika, da se vidi da sam turist.         Slovensko-talijanska granica, pada snig, pada snig, pa je snig, pogled na vrtove Boboli (jerbo je tamo pa snig, pa se nije moglo unutra), večer stare godine, taman negdi oko nove godine (vidi dima), talijansko-slovenska granica. |
12.01.2006., četvrtak
|
Osjećam se nekako beznadno u zadnje vrime. Mrzak osjećaj. Strah me je. Nikakav happyend nije nikad zagarantiran, a ja ako nastavim samo grintat, mogu komodno ostat na mistu, beskoristan. Izgleda da sam uvik ima neku ideju da ću jedan momenat upalit svitlo i bit živ i kompletan. Samo tako baš ne ide, i ako to i znam, ima bit da još skroz ne virujem u to. Pari mi se da sam podijeljen na dva dijela, jedan koji razumi i zna, drugi kojemu je 11 godina i krasnog kurca ne razumi, samo šta je to onaj dio koji čini stvari, ili bolje reć ne radi jer je prestrašen. Straj me zato da bi moga ostat zatvoren u ovoj blesavoj petlji di ja gledam put unutra i tumačim sebe, i nalazim krive stvari i grickam se i rastavljam, i želim ić dalje, a ne odlučujem se napravit ništa, zato jer stalno želim otkrit jedno pravo nešto koje trebam napravit, a i kad mislim da znam i razumim, ne napravim, jer ne znam kad treba. Glupo, to. Skroz glupo. Najradije bi da mogu spojit šmrk na glavu i isprat sve ove pizdarije iznutra, da mi glava bude lagana i da ne mislim svašta unaprid. Da se znam opustit, umisto da razmišljam o opuštanju. Mislim, stvarno trebam puno popit da me nije briga. Glupo. Opet, komadići dječjih snova o meni kao o najvažnijem na svijetu, koji spašava svijet, sređuje sve, može sve, zna sve, još negdi plutaju i nije mi se lako pomirit sa onim šta vidim da sam samo običan čovjek i da se trebam smjestit tako, i nać užitak u sebi i okolo sebe, i bit zadovoljan i potrudit se učinit nešto sa svojim željama, fantazijama i ambicijama. Neće mi niko dizat spomenik, neću bit ni u enciklopediji, niti će emisije o meni radit. Ma, jedna je stvar se spustit i bit svjestan toga, a druga je nešto šta me duže vrime muči, da nemam pravoga cilja i da mogu ostat beznačajan, i da imam 25 godina, i da ako ovako nastavim mogu ostat do kraja života di sam sad. Ne mogu nać više osjećaj za budućnost, vidim samo ekstrapolaciju koja mi se ne sviđa i petljam samo po sebi, i ništa zapravo ne činim, nego čekam da netko stisne botun. I opet glupo. Ne sviđa mi se osoba koja ovo piše. Pari mi se da cilih ovih godinu dana ovde samo cmizdrim. A jebe me se. Šta je tu je. A ne sviđa mi se nijedna osoba prije, pa je to ok. Imam negdi u sebi nešto šta mi se sviđa, to znam, samo nemam pojma di je. Zajebaje me, pojavi se tu i tamo, pa se opet sakrije. A možda se jedan po jedan dan polako probudim, možda nešto i počnem činit umisto da mislim, namjeravam i planiram. Ima miljon stvari koje mislim učinit, i sve su obične, samo korisne, i svaku mogu barem probat. Samo, uvik nekako ima sutra, i pravi momenat za učinit koji nikad nije sad, jel tako? Imam membrane u sebi koje me začepljuju, ima fantazija sa oštrim objektima di ih se razbija. U praksi se to time ne radi. Isto se i osjećam sad sastavljen od kockica koje više nisu zalipljene međusobno, pa otpadaju, a ja se smanjujem i ne mičem se, jer nema trenja i nisam povezan, i osim par kockica mi se pari da sam prazan. Mislim da bi štagod trebalo popit, ali kako ću danas vjerojatno bit doma, morat ću se do sutra strpit. Ngh. To je o meni. Šta je sa vama? |
08.01.2006., nedjelja
|
Živim u malome svijetu koji je izrezan iz širine pravog, velikoga i beskrajnoga, setom krivulja koje čine površinu, ograničenu i u ovome momentu ravnu i jedva vidljivu. Samo sad mogu osjetit zakrivljene zidove od stakla koji me tiraju da idem putevima od kojih nema neke koristi. A podskup koji mi je najbitniji, koji nikako da se pošteno ostvari, je učinjen od ljudi s greškom. Šta uvik tako ispada? Bit će sam i ja tako isto. Jučer sam cili dan sluša Big Black, danas prelazim na A Silver Mt. Zion, od bijesa na melankoliju. I kako sam se probudia po glavi mi se vrte razgovori, kojima ne želim ništa riješit, jer znam da nema smisla (iako sam siguran da je ispod površine tih misli baš ta želja, kojoj ne dam da dođe naprid), nego želim povrijedit. Ali se neće dogodit, i uostalom koji kurac, ne mogu ja ništa lošije napravit nego šta sam dobia. Samo eto, tako se besposleni i tužni um ponaša po defaultu. Zato sad pišem. I svaki ovakav put, vrime reakcije, pada, putanje, se skraćuje, dokle me jednom ne bude bilo briga za ama baš ništa, i i'ću okolo kao kornjača. Šta ja sad tu jebem? Šok je šok je šok, uvik, i uvik će bit, a šta ja sve lakše idem dalje, je samo bolje. E, al svejedno: radije glup i sretan, nego pametan i sjeban. Samo, nije da baš imam izbora. A ne mogu to probat ić odglumit jer ću puknit. Eh, ja bi da ovaj blog bude malo sretniji, al eto, konstanta je takva, a prosjek događaja kakav je... I ipak nisam još uvijek sposoban slušat ASMZ... |
07.01.2006., subota
|
Meni nikad ništa. Nikad ništa, nikad ništa. |
06.01.2006., petak
|
Eh, neka me melankolija uvatila jučer... Funkcija vremena i umora ima bit. A danas sam se naspava, naspava totalno. Onako lipo da se osjećam smantano i slipljeno kad izađem iz kreveta i pecka me lagano sve, a grlo grebe i steže... a evo vidim da je ekipa opet isplela mrežu na prozoru mi iznad glave. vridan narod, a mislia sam da im je previše zima za to?... i stoposto sad imam super glas, a u predugo spavanje se uvik uvale suludi snovi. Sad se još samo sjećam kralja vrabaca, koji je inače turčin i negdi (a bit će Firenca, di drugo) usisačem čisti ulice, a njegov... pobočnik jel se to kaže? ...je crnac sa metlom. I umisto da se pretvore u ptice i odvedu me tako u tajno skrovište, vukli su me kroz neko klaustrofobično plastično okno. Lijenčine, vrapci. A pospano je vrime, na praznik i ne moram radit ništa, ić nigdi. Prekrasno. Samo, jedino se nadam da rade pekare, oću friški kruh. Za one koji su gledali film po kojemu se ovo zove, evo: TRASPIÉ ENTRE DOS ESTRELLAS Cesar Vallejo ˇHay gentes tan desgraciadas, que ni siquiera tienen cuerpo; cuantitativo el pelo, baja, en pulgadas, la genial pesadumbre; el modo, arriba; no me busques, la muela del olvido, parecen salir del aire, sumar suspiros mentalmente, oír claros azotes en sus paladares! Vanse de su piel, rascándose el sarcófago en que nacen y suben por su muerte de hora en hora y caen, a lo largo de su alfabeto gélido, hasta el suelo. ˇAy de tánto! ˇay de tan poco! ˇay de ellas! ˇAy en mi cuarto, oyéndolas con lentes! ˇAy en mi tórax, cuando compran trajes! ˇAy de mi mugre blanca, en su hez mancomunada! ˇAmadas sean las orejas sánchez, amadas las personas que se sientan, amado el desconocido y su seńora, el prójimo con mangas, cuello y ojos! ˇAmado sea aquel que tiene chinches, el que lleva zapato roto bajo la lluvia, el que vela el cadáver de un pan con dos cerillas, el que se coge un dedo en una puerta, el que no tiene cumpleańos, el que perdió su sombra en un incendio, el animal, el que parece un loro, el que parece un hombre, el pobre rico, el puro miserable, el pobre pobre! ˇAmado sea el que tiene hambre o sed, pero no tiene hambre con qué saciar toda su sed, ni sed con qué saciar todas sus hambres! ˇAmado sea el que trabaja al día, al mes, a la hora, el que suda de pena o de vergüenza, aquel que va, ńpor orden de sus manos, al cinema, el que paga con lo que le falta, el que duerme de espaldas, el que ya no recuerda su nińez; amado sea el calvo sin sombrero, el justo sin espinas, el ladrón sin rosas, el que lleva reloj y ha visto a Dios, el que tiene un honor y no fallece! ˇAmado sea el nińo, que cae y aún llora y el hombre que ha caído y ya no llora! ˇAy de tánto! ˇAy de tan poco! ˇAy de ellos! Osjećam se ambiciozno nešto danas, pa ću je možda sa svojim površnim poznavanjem španjolskog, i nikakvim poezije, ić i prevest. Aj baš ćemo vidit. Evo, dva dana kasnije. Smijte se: Ima ljudi tako bijednih, da uistinu ni tijela nemaju; koliko je kože, prekriva je, palac po palac, ugodna tegoba; od gore; ne traži me, žrvnju zaborava, kao da dolaze iz zraka, zbrajaju uzdahe u sebi, čuju jasne bičeve u svojim nepcima! Iz kože svoje idu, razdirući sarkofag u kom se rađaju i prema svojoj smrti idu iz sata u sat i padaju, kroz svoju smrznutu abecedu, sve do poda. Jao za toliko! Jao za tako malo! Jao za njih! Jao u mojoj sobi, slušajući ih kroz leće! Jao u mojim prsima, kad kupuju odijela! Jao za moju bijelu prljavštinu, u talogu joj sporazuma! Blažene bile uši razumne, blažene osobe koje sjedaju, blažen bio nepoznati i njegova žena, bližnji sa rukavima, ovratnikom i očima! Blažen bio onaj šta ima ušenke, koji po kiši ide u razbijenoj cipeli, koji bdije uz lešinu kruha sa dvjema šibicama, koji zakači svoj prst vratima, koji nema rođendana, koji je svoju sjenu izgubio u požaru, životinja, koji se čini tamnoputim, koji se čini čovjekom, siromah bogati, jadnik čisti, siromah siromašni! Blažen bio koji je žedan ili gladan, ali ne nema gladi za utažiti svu svoju žeđ, ni žeđi kojom bi utažio sve svoje gladi! Blažen bio koji radi danom, mjesecom, satom, koji se znoji od muke ili srama, onaj koji ide, od svojih ruku, u kino, koji plaća onim čega nema, koji spava na leđima, koji se ne sjeća više svoga djetinjstva; blažen bio ćelavac bez šešira, pravednik bez kralježnice, lopov bez ruža, koji nosi sat i vidio je Boga, koji ima čast i ne umire! Blaženo bilo dijete, koje pada i još plače, i čovjek koji je pao i niti ne plače! Jao za toliko! Jao za tako malo! Jao za njih! Na! (E, nemam pojma kako naslov prevest, pa nisam) |
05.01.2006., četvrtak
|
Šta me komp jebe, to nije normalno. Koji kreten je na tastaturu stavia botune Power i Sleep? Onako da kad odsutno, zamišljeno prčkam po prašini u onome udubljenju di prst stisne, da onda ugasim sve, a taman kad sam počea pisat. Kao onaj momenat kad taman padaš u san, a lupnu neka vrata negdi, neki pas zalaje, vodokotlić se počne punit, sklizne mobitel sa pojačala di si ga ostavia punit, i razbudi te, i onda se moraš uspavljivat ponovo. Glupa prekidanja. I onda mu još triba pet puti duže da se upali nego inače. A počea sam o tome kako bi da mogu bit budan stalno kad sam budan. Ne da kad sebi najviše tribam, dio se okrene i ide leć negdi straga i ostavi me samoga da glumim da sam tu i da se pravim da sam pametan i da sam živ, a očajnički gledam unazad u svoju glavu i izad onoga prvoga dijela šta ga oči osvjetljavaju je prazno i crno, a znam da je skroz straga, negdi kod zatiljka, onaj korisni dio koji nešto tulumari za svoj račun, a ja pokušavam nešto reć i stalno kasnim. I šta se ja uopće mislim? Kako se to opušta? Smijem šutit tu i tamo. Valjda. A kad oću impresionirat. Ma e, nego se osjećam glupo kad bi najviše tia bit drugačije. I onda zapnem. Al ima onih puta kad sam skroz budan i cijeli tu i onda iznenadim samoga sebe, i volim bit ja. Ja bi da mogu uvik bit takav. Bolje reć, tia bi da me malo manje strah činit stvari. Ili barem da shvatim ono šta znam. Da povjerujem samome sebi šta mogu, šta oću i kako to. Triba bi ogulit sa sebe par slojeva, ka kapulu, i ostavit onaj srednji, kompaktni, cili, a ove lagane odlipljene, neodlučne bacit u škovace. Ma nisu neodlučni, nego ni ne pokušavaju šta odlučit, samo prospavaju na autopilotu sve šta se događa, i onda posli mislim, ajme a jesam treba ovako? A onako? A šta nisam ovo? A mogu, jer jesam. Znam da jesam, barem tu i tamo. Zašto to ne mogu zapamtit? Ponekad (ajme kako ne volim kad predugo zadržim shift pa mi prva dva slova ostanu velika) uspijem vidit da su drugi ljudi stvarni onako kako sam i ja. Da nisu neka čuda kojima ja ne mogu ništa, a oni meni sve. Onako, ponekad... a to izgleda ovako: kad jedna mala porculanska glava uđe u moju i rastopi se ka ona šumeća tableta, i razlije se unutra moje glave i onda razumim i osjećam i spojim se sa nečim stvarnim. Tako bi trebalo bit inače, a ne da sam balota od slonovače, ili kamena (izglancanoga) šta ide glatko okolo na štapu i okolo nje puše samo zrak i ništa, baš ništa ne ulazi. Beh. Pretjerujem. Ustvari je puno toga dobro, i jesam i lipo sretan. Samo sam ima bit baš zbog toga počea spavat. Da stavim električnu ćeliju u postole i dajem sebi elektrošokove da me drže na prstima, da budem atento i poletan? E, bia sam u Firencu. Pari da je u krivome mjerilu, 1.24:1, a visina 1.3:1. I mračna i vlažna i siva i umrtvljena. Nema prostora koji se rastvori unutra, samo se stišće. A može bit da mi tako izgleda od lošega vrimena i turista i umora. Nebitno. Samo sad stvarno kad pomislim na Italiju, mislim na sivilo i tufinu. Ne sviđa mi se bit turist, više volim bit posjetilac. A ovi put sam bia turist. Ostavit ću koju sliku od tamo kad ih sredim. |