Šta me komp jebe, to nije normalno. Koji kreten je na tastaturu stavia botune Power i Sleep? Onako da kad odsutno, zamišljeno prčkam po prašini u onome udubljenju di prst stisne, da onda ugasim sve, a taman kad sam počea pisat. Kao onaj momenat kad taman padaš u san, a lupnu neka vrata negdi, neki pas zalaje, vodokotlić se počne punit, sklizne mobitel sa pojačala di si ga ostavia punit, i razbudi te, i onda se moraš uspavljivat ponovo. Glupa prekidanja.
I onda mu još triba pet puti duže da se upali nego inače.
A počea sam o tome kako bi da mogu bit budan stalno kad sam budan. Ne da kad sebi najviše tribam, dio se okrene i ide leć negdi straga i ostavi me samoga da glumim da sam tu i da se pravim da sam pametan i da sam živ, a očajnički gledam unazad u svoju glavu i izad onoga prvoga dijela šta ga oči osvjetljavaju je prazno i crno, a znam da je skroz straga, negdi kod zatiljka, onaj korisni dio koji nešto tulumari za svoj račun, a ja pokušavam nešto reć i stalno kasnim. I šta se ja uopće mislim? Kako se to opušta? Smijem šutit tu i tamo. Valjda. A kad oću impresionirat.
Ma e, nego se osjećam glupo kad bi najviše tia bit drugačije. I onda zapnem. Al ima onih puta kad sam skroz budan i cijeli tu i onda iznenadim samoga sebe, i volim bit ja. Ja bi da mogu uvik bit takav.
Bolje reć, tia bi da me malo manje strah činit stvari. Ili barem da shvatim ono šta znam. Da povjerujem samome sebi šta mogu, šta oću i kako to.
Triba bi ogulit sa sebe par slojeva, ka kapulu, i ostavit onaj srednji, kompaktni, cili, a ove lagane odlipljene, neodlučne bacit u škovace. Ma nisu neodlučni, nego ni ne pokušavaju šta odlučit, samo prospavaju na autopilotu sve šta se događa, i onda posli mislim, ajme a jesam treba ovako? A onako? A šta nisam ovo? A mogu, jer jesam. Znam da jesam, barem tu i tamo. Zašto to ne mogu zapamtit?
Ponekad (ajme kako ne volim kad predugo zadržim shift pa mi prva dva slova ostanu velika) uspijem vidit da su drugi ljudi stvarni onako kako sam i ja. Da nisu neka čuda kojima ja ne mogu ništa, a oni meni sve. Onako, ponekad... a to izgleda ovako: kad jedna mala porculanska glava uđe u moju i rastopi se ka ona šumeća tableta, i razlije se unutra moje glave i onda razumim i osjećam i spojim se sa nečim stvarnim. Tako bi trebalo bit inače, a ne da sam balota od slonovače, ili kamena (izglancanoga) šta ide glatko okolo na štapu i okolo nje puše samo zrak i ništa, baš ništa ne ulazi.
Beh. Pretjerujem. Ustvari je puno toga dobro, i jesam i lipo sretan. Samo sam ima bit baš zbog toga počea spavat. Da stavim električnu ćeliju u postole i dajem sebi elektrošokove da me drže na prstima, da budem atento i poletan?
E, bia sam u Firencu. Pari da je u krivome mjerilu, 1.24:1, a visina 1.3:1. I mračna i vlažna i siva i umrtvljena. Nema prostora koji se rastvori unutra, samo se stišće. A može bit da mi tako izgleda od lošega vrimena i turista i umora. Nebitno. Samo sad stvarno kad pomislim na Italiju, mislim na sivilo i tufinu. Ne sviđa mi se bit turist, više volim bit posjetilac. A ovi put sam bia turist.
Ostavit ću koju sliku od tamo kad ih sredim.
Post je objavljen 05.01.2006. u 18:19 sati.