Pjesme s drugog kata
22.12.2005., četvrtak
|
Na brzinu jednu kratku, prije nego šta otiđem. Stalno se nešto događa, i ima hrpa toga, i to bi sve pisa, ali ne uspijem stić, jer se događa pa nemam vrimena. Dogodi se da mi kažu da bi za deset dana moga ostat bez posla, pa sutradan ipak bude sve u redu, dogodi se da kupim novi cd player (ili plejer kako piše na računu; a divan je, kako samo zvuči široko), i da ga čekam i da se ne stignem tuširat, jer znam da ako otiđem pod tuš da će mi ga ti momenat donit, dogodi se jedan razgovor mobitelom u kasnoj noći, koji okrene ono šta sam mislia da jebemu a kvragu (alkohol i emocije ne miješati, osim ako nisu sreća), i onda ide, samo eto pomalo, pa ko zna... ali sam eto zasad sretan. I nestrpljiv. To posebno. Onda domjenak jedan danas, pa domjenak sutra (šta smo fini, Zavod domjenči u Westinu), a tlaka mi je sve to blesavo formalno čestitanje, pa sam preskočia red fakultetske nomenklature i otiša do stola sa vinima. Crno im je malo šupljikavo bilo, ali većina je takva, pa je bit će to samo moj ukus. Pa moram sutra u Split, Božić je, pa se onda moram vratit na dan i po (i nadam se da će još bit tu ko već treba bit), pa ić u Firencu minglat sa turistima (i još bit jedan od njih, srama li) i neću niti robu stić ispeglat, a morat ću barem nešto jer šta ću nosit po Italiji? Za Split me baš briga. Imam tonu slika koje nikako ne stignem obradit, pa zato danas nema nijedne. Sad će sigurno negdi zazvonit telefon i prekinit mi tok misli, mama me uvik u ove ure zove. Idem probat završit prije. Šta još ima? Ima sigurno tonu svega... a ima na Vukovarskoj (na onoj skoro pa L'unite zgradi) grafit "Jadranka Kosor je pametnija od" i tu im je nestalo spreja (ono "d" je skroz tanko), pa je sad misterija, od koga je pametnija? Idem i večeras pit. I jest. Sad sam gladan, jerbo sam samo zamezia na domjenku (bilo je prekrasne kuvane šunke sa nekim genijalnim tankim kruvom/tijestom) i čekam 8 za ić do prijateljice na tulumčić za useljenje, a šta nam je rekla da dođemo gladni, pa ću ja doć gladan, jer sad već jesam. E, i zazvonia je telefon, a i ja sam reka da će bit kratko, pa evo je. --- E, objavia sam post i pogleda, i vidia da je isto dug ka i svi ostali, šta oće reć da onda uopće nije kratak. Eto. (e, i sorry šta vam se ne javljam po blogovima okolo, al ne stignem pošteno ništa pročitat) |
13.12.2005., utorak
|
Probudila me jutros, negdi u četiri i po, poruka. I taman mislim koju vražju mater sad, gledam kome sad pada na pamet, i šta bi moglo bit (a ono, ili je nešto super, ili je nešto loše, ili je neko pijan), a mobitel pokazuje 4.30 i ništa više. Mene je probudila poruka koju sam sanja, sanja sam zvuk i zujanje od vibre i mene je to probudilo. U zadnje vrime me tu i tamo vata strah da sebi polako oštećujem sluh, na jedno uho već čujem slabije od drugoga (nemam pojma koje je koje sad, nije tolika razlika), a ono budi me svaka glupost, i čujna i imaginarna. San prije toga je bia naporan. A kad sam opet zaspa, ima sam jednu puno neugodnu noćnu moru, i sve to skupa: loše sam spava, uopće se nisam naspava, a u jedanaest i po sam lega. Bebica. Može bit da se zato danas osjećam smantano, pa me malo boli ovo, pa malo ono, pa malo kiselina, pa malo glava, pa malo ja postajem Jeremija jebemu. Ima bit da postajem star. A kako sam mlad, onda to nije red. A možda ako ispucam i izučim sve staračke manirizme sad, možda ih se posli riješim. Bolje reć, nadiđem. Onako, virtuozno njima vladam i ne dominiraju mi ponašanjem. Nje. Pričam gluposti, samo mi neka bolest, viroza ili nešto, stalno proviruje priko ramena, naslanja se na leđa i viri u usta di bi ušla. Nešto je neodlučna, pa sam zadnjih par dana stalno skoro bolestan. A mo'š zamislit, kad sam na poslu onda mi je uvik lošije. Minjam se polako otkad radim. A radim, šta ima? jednu... deset miseci? U početku sam bia isti, navike iste, polukrute rutine još tu. I tako neko vrime. A evo, u zadnju se nekako ubrzava, čak i televiziju sve više gledam. Ka da lagano spavam stalno, nekako mi sve uobičajeno - usporeno teče, ili ubrzano. Ovisi koja je relativna točka. Meni usporeno, pa izvanka prođe brže. Evo, imam vreću za boks, i nemam pojma kad sam je zadnji put taka, jerbo je se sitim tek navečer, a onda neću skakutat i lupat i vježbat, jer će me onda to razbudit, a to ne valja. Najbitnije je spavat. A stan, ajme... Ja mislim da deset dana nisam kuhinju očistia. A ni usisa nisam. Dobro danas sam robu bia stavi prat. Sad će jedno deset dana stat na kauču dokle je ne ispeglam. A sa druge strane je možda malo bolje, pari da sam malo manje autističan, i svit je bolji prema meni u zadnje vrime. Sad, jesam li ja prema njemu, nemam pojma, trudim se. Makar, ponekad previše brzam, pa zamisli nekoliko metalnih kvadratnih profila (ka noge od stola), koji tuču u metalnu ploču. E sad, ako imaju doli gumene kapice, pa je svaki taj udarac fin i umjeren i tečan, onda je u redu, ali ako nemaju, onda ajme, lupa naglo, zveči i sudara bez prelaza, samo odsječno, neprecizno i krivo. E, ponekad osjećam da ispadam u društvu na taj drugi način. A jebemu, rizik života. Inače je ok. Nadam se dobrom nastavku. I standardna obavijest odgovornima: sunce ima svoje upotrebe, dajte nam ga. Evo jedan primjer:  Idem sutra na Savicu biciklom, nosit nacrte na plotanje. Valjda neće kiša. Idem prat zube, malo čitat pa spavat. |
02.12.2005., petak
|
Nisam se izgubia u Varaždinu, istrenira sam se dobro lutajući po nepoznatim gradovima. I vozia sam se u velikome kamionu, u visokoj kabini, a dobro je da jesam, inače bi mora sa jednoga kraja grada na drugi šetat. Moga bi to bia u uru vrimena napravit, ali nisam mora jer su ljudi na porti bili ljubazni. Tamo je i puno sniga. I po Zagorju. Kad je bus proša Sesvete, ono dvoje starih učitelja, šta su sidili izad mene, su mislili da je onaj bijeli celofan po poljima snig. I ja mislim "ma daj, kakvi snig, koliko je vrimena prošlo? šta ne vide da je plastika obična.". I onda nešto posli, vidi stvarno. Ne mogu se sitit mista u kojemu je na drugu stranu doline prolazia vlak, mal, kratak, kroz maglicu, kroz snježno-kafeno polje, isprid brda sa šibastim stablima. Melankolična, zimska slika. Meni takve stvari uvik nekako ruski izgledaju. I ima jedan komad puta di stare kuće imaju po malu nišu na pročelju, i u svakoj gospa i mali I. Bit će je od vrimena i neispavanosti, pa mi je to bilo skroz simpatično. U Zelini još ima stari natpis na supermarketu, "Trudbenik" se zove. A imaju i dućan SVIMA. Sveti Ivan MAgazin, valjda. SVIZMA ili ZEMA im se, izgleda, nije sviđalo. Jutros, ili jučer ujutro, nemam pojma, me zbunilo svitlo kad sam iša radit, parilo je dva popodne. Ne valja kad radim ovako duge pauze između postova, puno fragmenata mi se vrti po glavi koje sam bia mislia zapisat. Jedna je bila o tome kako kad pada snig, kad snevera, kad puše puno, kad kiša neće stat, kako onda nekako oću da ide dalje, da ne stane, da bude nešto nečuveno. Nekakva apokaliptična želja, da netko otvori vrata na nebu i kaže mi koju vražju mater sad treba. A, tu smo. Jebemu sebe i čekanje da mi netko kaže šta treba. Zato mi i postaje blesavo na poslu, jer radim za valjda jedinu osobu koja je zbunjenija od mene. A ja čekam. Stvarno moram nešto sam počet radit. Vrata u nebu su od dide od susida. Taj je mrtav već dugo, ali mi je kad sam bia mali objašnjava da ti bog otvori vrata kad umreš. Partizani su mu bili spalili kamion posli rata, jer je vozia za nijemce. Drža je dijelove na šufitu idućih 50 godina. Ma, dosta za danas. I jedna idilična sličica za kraj. Ništa drugo izgleda ni ne slikajem, nego sa svoga prozora.  |