Marketing
Probudila me jutros, negdi u četiri i po, poruka. I taman mislim koju vražju mater sad, gledam kome sad pada na pamet, i šta bi moglo bit (a ono, ili je nešto super, ili je nešto loše, ili je neko pijan), a mobitel pokazuje 4.30 i ništa više. Mene je probudila poruka koju sam sanja, sanja sam zvuk i zujanje od vibre i mene je to probudilo. U zadnje vrime me tu i tamo vata strah da sebi polako oštećujem sluh, na jedno uho već čujem slabije od drugoga (nemam pojma koje je koje sad, nije tolika razlika), a ono budi me svaka glupost, i čujna i imaginarna.
San prije toga je bia naporan. A kad sam opet zaspa, ima sam jednu puno neugodnu noćnu moru, i sve to skupa: loše sam spava, uopće se nisam naspava, a u jedanaest i po sam lega. Bebica.
Može bit da se zato danas osjećam smantano, pa me malo boli ovo, pa malo ono, pa malo kiselina, pa malo glava, pa malo ja postajem Jeremija jebemu. Ima bit da postajem star. A kako sam mlad, onda to nije red. A možda ako ispucam i izučim sve staračke manirizme sad, možda ih se posli riješim. Bolje reć, nadiđem. Onako, virtuozno njima vladam i ne dominiraju mi ponašanjem. Nje.
Pričam gluposti, samo mi neka bolest, viroza ili nešto, stalno proviruje priko ramena, naslanja se na leđa i viri u usta di bi ušla. Nešto je neodlučna, pa sam zadnjih par dana stalno skoro bolestan. A mo'š zamislit, kad sam na poslu onda mi je uvik lošije.
Minjam se polako otkad radim. A radim, šta ima? jednu... deset miseci? U početku sam bia isti, navike iste, polukrute rutine još tu. I tako neko vrime. A evo, u zadnju se nekako ubrzava, čak i televiziju sve više gledam. Ka da lagano spavam stalno, nekako mi sve uobičajeno - usporeno teče, ili ubrzano. Ovisi koja je relativna točka. Meni usporeno, pa izvanka prođe brže. Evo, imam vreću za boks, i nemam pojma kad sam je zadnji put taka, jerbo je se sitim tek navečer, a onda neću skakutat i lupat i vježbat, jer će me onda to razbudit, a to ne valja. Najbitnije je spavat. A stan, ajme... Ja mislim da deset dana nisam kuhinju očistia. A ni usisa nisam. Dobro danas sam robu bia stavi prat. Sad će jedno deset dana stat na kauču dokle je ne ispeglam.
A sa druge strane je možda malo bolje, pari da sam malo manje autističan, i svit je bolji prema meni u zadnje vrime. Sad, jesam li ja prema njemu, nemam pojma, trudim se. Makar, ponekad previše brzam, pa zamisli nekoliko metalnih kvadratnih profila (ka noge od stola), koji tuču u metalnu ploču. E sad, ako imaju doli gumene kapice, pa je svaki taj udarac fin i umjeren i tečan, onda je u redu, ali ako nemaju, onda ajme, lupa naglo, zveči i sudara bez prelaza, samo odsječno, neprecizno i krivo. E, ponekad osjećam da ispadam u društvu na taj drugi način. A jebemu, rizik života.
Inače je ok. Nadam se dobrom nastavku.
I standardna obavijest odgovornima: sunce ima svoje upotrebe, dajte nam ga. Evo jedan primjer:
Idem sutra na Savicu biciklom, nosit nacrte na plotanje. Valjda neće kiša.
Idem prat zube, malo čitat pa spavat.
Post je objavljen 13.12.2005. u 22:45 sati.