Pjesme s drugog kata
02.12.2005., petak
|
Nisam se izgubia u Varaždinu, istrenira sam se dobro lutajući po nepoznatim gradovima. I vozia sam se u velikome kamionu, u visokoj kabini, a dobro je da jesam, inače bi mora sa jednoga kraja grada na drugi šetat. Moga bi to bia u uru vrimena napravit, ali nisam mora jer su ljudi na porti bili ljubazni. Tamo je i puno sniga. I po Zagorju. Kad je bus proša Sesvete, ono dvoje starih učitelja, šta su sidili izad mene, su mislili da je onaj bijeli celofan po poljima snig. I ja mislim "ma daj, kakvi snig, koliko je vrimena prošlo? šta ne vide da je plastika obična.". I onda nešto posli, vidi stvarno. Ne mogu se sitit mista u kojemu je na drugu stranu doline prolazia vlak, mal, kratak, kroz maglicu, kroz snježno-kafeno polje, isprid brda sa šibastim stablima. Melankolična, zimska slika. Meni takve stvari uvik nekako ruski izgledaju. I ima jedan komad puta di stare kuće imaju po malu nišu na pročelju, i u svakoj gospa i mali I. Bit će je od vrimena i neispavanosti, pa mi je to bilo skroz simpatično. U Zelini još ima stari natpis na supermarketu, "Trudbenik" se zove. A imaju i dućan SVIMA. Sveti Ivan MAgazin, valjda. SVIZMA ili ZEMA im se, izgleda, nije sviđalo. Jutros, ili jučer ujutro, nemam pojma, me zbunilo svitlo kad sam iša radit, parilo je dva popodne. Ne valja kad radim ovako duge pauze između postova, puno fragmenata mi se vrti po glavi koje sam bia mislia zapisat. Jedna je bila o tome kako kad pada snig, kad snevera, kad puše puno, kad kiša neće stat, kako onda nekako oću da ide dalje, da ne stane, da bude nešto nečuveno. Nekakva apokaliptična želja, da netko otvori vrata na nebu i kaže mi koju vražju mater sad treba. A, tu smo. Jebemu sebe i čekanje da mi netko kaže šta treba. Zato mi i postaje blesavo na poslu, jer radim za valjda jedinu osobu koja je zbunjenija od mene. A ja čekam. Stvarno moram nešto sam počet radit. Vrata u nebu su od dide od susida. Taj je mrtav već dugo, ali mi je kad sam bia mali objašnjava da ti bog otvori vrata kad umreš. Partizani su mu bili spalili kamion posli rata, jer je vozia za nijemce. Drža je dijelove na šufitu idućih 50 godina. Ma, dosta za danas. I jedna idilična sličica za kraj. Ništa drugo izgleda ni ne slikajem, nego sa svoga prozora.  |