Pjesme s drugog kata
04.09.2005., nedjelja
|
Svitlo mi vibrira na zidu. Možda je žarulja labava, ali mi se ne da provjeravat jer je vruća. Ako je ugasim i čekam da se ohladi onda neću moć čitat, pa bi mora ili u komp buljit ili televiziju gledat. Genije. Pišem blog, već buljim u komp, ajmo, gasi se. Pa ćemo vidit. Glupo, čita sam i počele su mi neke stvari padat na pamet, a sad kad tražim samo je neki mekani bezbojni kontinuum mi u glavi i nema nijedne guste linije, nijednog brežuljka ni korita, sve je skroz nedefinirano pa ne mogu ništa nać. A eto, uvik mi ostaje pisanje o tome. Čini mi se da to često radim. A koliko je često ako sad pišem uvrh glave dva puta u misec dana? Reducirat mogućnosti na sigurnost mi je problem. Ima bit da me negdi strah to napravit, jer ne virujem da ću moć ogulit one nepotrebne i onda da mi ostane onaj lijepi, fini i pravi oblik šta ga naslućujem, a mislim da ga vidim čisto. Onako, kad odispod tjemena gledam prema unutra i jasno je šta je, i čini mi se da je super i sretan sam jer imam unutra nešto šta je dobro, a onda okrenem oči prema unutra i oću da taj trudni oblačić izađe vanka kroz ruke i bude ono šta oću da bude, onda se rasprši u čopor nejasnih mogućnosti koje su beskrajne, ma samo ne dovoljno beskrajne, nego omeđene sa par strana i samo su beskonačne male varijacije na nekoliko mogućnosti. Ima toliko tih lipih stvari šta plutaju okolo i onda sve moraju izać kroz par onih cjevčica i pomišaju se i izađu u par isti okusa u par istih kalupa. Recimo da oni automati za sladolede (a je li postoje još takvi? oni šta su bili u onoj kući na vrh Marmontove, tamo blizu kazališta? čini mi se da sam jenoga vidia u Frankopanskoj u Rubelja. ko zna jesu li još to isti sladoledi, onako skroz mekani i nikad onako uvjerljivi kao kugle. ali bili su različiti pa su bili dobra promjena) u sebi imaju beskonačno okusa, a mogu izać samo vanilja, čokolada i jagoda. Rasipništvo totalno. Je, bila je žarulja malo labava pa se možda od strujanja zraka micala. Sad je ok, a mene nešto boli glava. Ne da mi se razbolit. A neću valjda. Za dobit Mastercard od Zagrebačke banke, moram ispunit pristupnicu, obavezna je i rubrika Dodatni podaci. Koju vražju mater banku ima zanimat moj hobi, svrhe mojih putovanja u inozemstvu i koliko često (kako su to lijepo rekli: "Dinamika mog putovanja:"). Šta ih briga kojih drugih banaka sam klijent? Je li stanujem u svome, kod roditelja ili iznajmljeno. Baš iritantno. A ti podaci su također obuhvaćeni sa: "Pod materijalnom i krivičnom odgovornošću izjavljujem da su svi podaci navedeni u ovoj pristupnici točni i istiniti." Za završit u veselijem tonu, evo par slika:       No dakle, park, Cork, ovce, šiljak, kanal i policajac. Sad mi se pari da bi moga još baljezgat ovde, al metrički dug je ovaj post i ovako i onako, pa aj dosta za danas. Baš da vidim oće li me idućih dana ostat držat ova sadašnja želja da još nešto napišem. Treba se u formi držat. |