Pjesme s drugog kata
26.09.2005., ponedjeljak
|
Dan bez komaraca ... noć bez komaraca je sretna noć. To bi bia nužan preduvjet, jedan od puno njih, ali jedan bez kojega nikako ne ide pa ne ide. Onaj vijugavi zvuk koji mi se sabiven u jednu točku, veći od cile sobe zabije u uho. Mislim, mrzim ga. Pokrijem se kušinom preko glave i svejedno ga čujem kako mi pikira na uho. Pa otkud zna di je? Manijakalno traži rupu u lancunu dovoljno široku da žalac prođe, da može pit, da me može gnjavit. Traži di će uć ispod lancuna. Ja se sakrijem, zamotan totalno, i svaki taj momenat kad ga čujem, kad ga osjetim (kad mislim da ga osjetim) prekine sve okolo. Kako se ponovi nekoliko takvih crnih rupa, di sve moje misli, svi lijepi opušteni počeci snova, po asimptoti odlete u vrućinu i ostane mi samo živčana osjetljivost, napetost, ne mogu onda više zaspat jebemu. Ma tako me i sinoć razbudia, a tako sam lipo skoro počea spavat, neka fina muzika mi se vrtila po glavi i onda me ovaj zezne. A, tješim se valjda da je već mrtav. Nego, jel ono samo ženske piju krv? Muški samo piju voćne sokiće, čini mi se. Onda bi tribalo u ovome prije sve stavit u ženski rod. Ma, ne da mi se. Promisli ovako: ja sam arhitekt, a za koga ja onda radim? Je li investitor meni bog i vođa i batina, ili ja radim po svoju? Ili ja pazim na javni interes? Meni se čini da se ja tu upadam kao nešto nezavisno, kao oblikovani solid ili prisutnost koja, kad ju se umiješa, zamuti stvari na drugačiji i nepredvidljivi način. E, ovako nekako:  Kad radim za naručitelja, ja nisam njegov podređeni, ja tu dođem nekakvi nezavisni stručnjak (koliko god mi ta riječ mrska postala. jebala vas stručnost. al sigurno neću pisat umjetnik. jebali vas umjetnici) koji pliva u bazenu između društva i privatne želje. Nisam kalup za oblikovanje naručiteljevih želja, nisam provodnik, ni truba, ni cijev, ni špina, ni printer, ni trokut, ni pinel, ni sjekira, ni blanja. Ono šta trebam, je probat izbalansirat želju onoga tko me zapošljava sa onim šta ja smatram društvenim interesom. No, eto ti ga na, a koja vražja mater je društveni interes, i ko meni viruje kad ja nešto o njemu govorim? ...pas laje. a deset navečer je, uvik onda laje, to bit će ljudi šetaju svoje pase ispred njega. a šta onda oni šute, a samo on, beštija blesava, se stalno dere?... Ić po limesu koji teži onome idealnome društvenome interesu kojega nema, nego samo su bezbrojne manifestacije koje se vrte okolo toga nepostojećega centra, u bezbroj tonova kartonskih pločica koje se sijeku u jednoj rukom rađenoj disko kugli. Amo reć. Al to je nekako to, uvik treba ić prema tamo, hvatat nesavršene i nejednake varijante koje su ono jedino shvatljivo i prihvatljivo. Šta će ti apsolut? Refleksije i fotokopije razasute po ulici, po parku, u lokvama, koje mogu dignit u ruku i reć "Ej, sviđaš mi se.". To mi je draže, sa njima mogu nešto. Uglavnom sam trijezan, ne uglavnom, jesam, zadnje dvi sedmice. To je predugo. Evo moji nožni prsti i šporkica na njima:  Stvari su, onako međuljudski, bile nekako neugodno obojane zadnjih desetak dana. Ne potpuno bez moje greške, čini se. Tako mi se i reklo. Al ne da mi se o tome. Iznenadim se svejedno, kad čujem šta radim vanka svoje glave. A... šta ću. |
24.09.2005., subota
Pun mi je kurac svega.
|
Pun mi je kurac svega. Gadi mi se. Dosta mi je više ovako. |
21.09.2005., srijeda
Yet if you could refrain from 'Good Morning', the rest of the Day would fall into place effortlesly.
|
Izgleda bolje sa naslovom, a? Možda je malo prevelik. Stvari se događaju, ne baš one koje ja oću, ili barem ne onako kako bi ja, ali se kotrljaju. One nebitne prođu, one bitne zapnu, izvrnu se i kopkaju me dalje, ma ne baš kopkaju, prije bužaju, miniraju, ruvinaju, dalje i mislim se koliko je toga aspekt mene, a šta ide izvanka. A ko će sad to znat, samo zapinjem konzistentno. Rođak se ženia prošli vikend, prošlo je bezbolno, makar sam mora ulazit u crkvu, ali sa aparatom u ruci moga sam ignorirat popa, činit krugove oko bogoslužja, ne sidit u klupi u svjetlu mrzovoljne milosti, nego činit ščlik u kamenim pločama Gospe od Zdravlja, činit, oću reć, ne baš dobre slike za buduća pokoljenja. Jebemu sebe snoba, vrime je već da naučim da i autofokus ima svoje svrhe. A dokle se ništa novo ne događa, dokle onaj vergla, vrtim malo pogled okolo, pa evo i njih. Vidi šta je sad zapetljano, iša sam ovu rečenicu počet nekim čuđenjem, i stalno da ću "o bože", "isusa ti boga", "muko blažena". E, a kako će se zafrkavat sa ove dvi čudne male katolkinje ako moje riječi dolaze iz iste pozadine? Ma, evo slika pa nek se svak šali pred svojim ekranom. Ili moli, štajaznam ko ovo sve čita.  A večera je trajala samo do ponoć, nije bilo žive glazbe, bilo je dobrog vina, ljudi su plesali onaj blesavi vlakić, prošlo je bezbolno.  No dobro, ajde. Dogovor od prošlog četvrtka nije, jebemu sve i stvari ulančane sa time. Do sad još nitko nije rekao da je počela jesen, pa ću evo ja. Počela je jesen. Sjetite se di ste to prvo čuli. Toplo mi je stopalima, a do maloprije su se smrzavala. Bit će ih komp grije, ili tipkanje potiče cirkulaciju. Ha. A prašina mi se lipi po tabanima, koliko god da često usisajem, a ne usisajem prečesto jer se ionako začas opet stvori dovoljno prašine. Evo, sad su mi bili moji za vikend, pa koliko god da mi je mater očistila opet ništa. A nije čistila izad kreveta, ali je svejedno onaj pauk otiša. Barem ga nije bilo jutros. Nekidan je stajao prekriženih nogu. Nonšalantni pauk. Vidim reklamu danas kraj Cibone, slika, za VIP, "kišobran kuna". Nije sve okruglo nula, tukci. Ali mi se sviđa. "Kišobran kuna" interesantno zvuči. Kao bajka za male ekonomiste. Now, what exactly is it that is lacking from our environment [...]? The obvious answer is 'mud and string', or the tangled accidental, elemental muddle of natural conditions among which our ancestors lived and worked. We have been deprived of these fundamental toys of our youth by glass and chromium and plastic surfaces, by hygiene and organisation [...] Stephen Bone "Love of Mud and String: Artistic Homeostasis", citirano u The Independent Group: Postwar Britain and the Aesthetics of Plenty (pustimo romantiziranje predaka, ima poanta ovde) Imam dva stabalca na teraci, rastu iz betona, tko zna šta mi se šeta po zakucima stana (nadam se ne graštapani, negdi triba stat. nadam se ne i mravi, fašisti preorganizirani), stvari leže, kupe prašinu i stare: vaza sa bojicama u penziji, pribor sa ranih godina faksa se suši i hvata reumu (malo šta od toga će se opet pokrenit), prastara kasica od Splitske banke (onaj mali kašun) sa polomljenim zglobovima. Nemam životinju u kući. Ima paralelni život osim mene, oko mene. Ono šta ne treba bit tu, suvišno i nimalo nužno, staro i preostalo i nejasno. Neka se taloži i neka postoji. Interesantnije je tako. Tako je zabavnije, pa eto, šta mi više razloga treba. A jedan dan, ako ne budem ima sreće, neko će tražit poslovnu zgradu u aluminiju i staklu. Može, al neću je u efikasnu, strašnu stvar pretvorit, nešto di se ne možeš sakrit, i di se šporkica ne može zavuć. Takva mista su zla, mista za ljude u grubim odijelima koji misle da im ta odijela dobro stoje.  Pit Er Pat u Močvari sinoć bili fini. Računam to kao prvi koncert sezone. Previše se čekalo. Č mi je maćalo šugaman, Č mi je sa ruke skočilo na drob. Ma kako? Č kao Čvara. Ha - ha. |
08.09.2005., četvrtak
|
Suncu treba jedno sat vremena od kad se pojavi na vrhu zida, pa dokle dođe do vrha štekera. Kad dođe onda se trebam dignit. Zatim brzo nastavi dalje. I golub proleti naglo ispred prozora, onako osvijetljen odozdal sa narančastim ranim suncem, a šta se mene tiče ispod prozora može bit more isto tako osvijetljeno, kad gledaš na istok sve je u... a nemam pojma koja bi to bila boja. Evo vrtim ih po glavi, pa nije žuta, pa nije narančasta, pa ne možeš reć i siva, ili kafena, ni oker. A bit će su sve unutra, ali je samo jedna boja u svim svojim tonovima. Kao crno-bijela slika, samo šta nije crno-bijela. Yellowscale. Samo nije baš žuta. ...a na drugu stranu sve ima svoju pravu duboku boju. E, šta ja znam, možda je to ispod prozora, i golub ide tamo, ne mogu vidit iz kreveta, i u 6 ujutro može tamo bit svašta. I blesavi zujeći kukac koji me razbudia taman kad sam skoro opet zaspa. I stalno mi se prašina lipi za stopala. To je jedan nedostatak kad ideš bos po kući. Drugih nema. Osim kad se nešto stakleno razbije, ili kad neka buba krepa i ostane mi ispred kreveta i ja ugazim na nju ili njega. Tako sam nekoga pauka nekidan. A valjda je već bia mrtav prije.  Koliko ljudi može živit na jednome broju u ulici Petra Kružića? To me zaokuplja, i kad završim, izbrojat ću koliko ih je napisalo primjedbe. A kad dođem u Senj, idem obavezno tu zgradu nać. To je nešto s posla, ima nekih zabavnih detalja i mislia sam nešto o tome pisat, ali me počelo zamarat zadnjih dana, pa neću sad, možda kasnije. Izgleda da je ruski film "Noćna straža" skroz loš. Neuspješni pokušaj bivanja holivudom, i sitilo me to na jedno skijanje i njemački piratski spektakl "Die Piraten der Karibik", u kojemu junaci po noći zakače bačvu s bojom na neprijateljski brod i sutradan ga nađu po tragu. I u kojemu se dva broda bitna za priču, nemam pojma više zašto, susretnu nasred Atlantika, idući u suprotnim smjerovima. U kojemu veliki jedrenjaci brzo jedre po maeštraliću, ovješenih jedara. I tako, i stari čovik u mudantama čisti vrt. I vruće mi je bilo danas, i ima bit da mi je Dat Politics majica otišla kvragu, materijal je posta neugodan. Dobro da je i ovoliko izdržala. |
04.09.2005., nedjelja
|
Svitlo mi vibrira na zidu. Možda je žarulja labava, ali mi se ne da provjeravat jer je vruća. Ako je ugasim i čekam da se ohladi onda neću moć čitat, pa bi mora ili u komp buljit ili televiziju gledat. Genije. Pišem blog, već buljim u komp, ajmo, gasi se. Pa ćemo vidit. Glupo, čita sam i počele su mi neke stvari padat na pamet, a sad kad tražim samo je neki mekani bezbojni kontinuum mi u glavi i nema nijedne guste linije, nijednog brežuljka ni korita, sve je skroz nedefinirano pa ne mogu ništa nać. A eto, uvik mi ostaje pisanje o tome. Čini mi se da to često radim. A koliko je često ako sad pišem uvrh glave dva puta u misec dana? Reducirat mogućnosti na sigurnost mi je problem. Ima bit da me negdi strah to napravit, jer ne virujem da ću moć ogulit one nepotrebne i onda da mi ostane onaj lijepi, fini i pravi oblik šta ga naslućujem, a mislim da ga vidim čisto. Onako, kad odispod tjemena gledam prema unutra i jasno je šta je, i čini mi se da je super i sretan sam jer imam unutra nešto šta je dobro, a onda okrenem oči prema unutra i oću da taj trudni oblačić izađe vanka kroz ruke i bude ono šta oću da bude, onda se rasprši u čopor nejasnih mogućnosti koje su beskrajne, ma samo ne dovoljno beskrajne, nego omeđene sa par strana i samo su beskonačne male varijacije na nekoliko mogućnosti. Ima toliko tih lipih stvari šta plutaju okolo i onda sve moraju izać kroz par onih cjevčica i pomišaju se i izađu u par isti okusa u par istih kalupa. Recimo da oni automati za sladolede (a je li postoje još takvi? oni šta su bili u onoj kući na vrh Marmontove, tamo blizu kazališta? čini mi se da sam jenoga vidia u Frankopanskoj u Rubelja. ko zna jesu li još to isti sladoledi, onako skroz mekani i nikad onako uvjerljivi kao kugle. ali bili su različiti pa su bili dobra promjena) u sebi imaju beskonačno okusa, a mogu izać samo vanilja, čokolada i jagoda. Rasipništvo totalno. Je, bila je žarulja malo labava pa se možda od strujanja zraka micala. Sad je ok, a mene nešto boli glava. Ne da mi se razbolit. A neću valjda. Za dobit Mastercard od Zagrebačke banke, moram ispunit pristupnicu, obavezna je i rubrika Dodatni podaci. Koju vražju mater banku ima zanimat moj hobi, svrhe mojih putovanja u inozemstvu i koliko često (kako su to lijepo rekli: "Dinamika mog putovanja:"). Šta ih briga kojih drugih banaka sam klijent? Je li stanujem u svome, kod roditelja ili iznajmljeno. Baš iritantno. A ti podaci su također obuhvaćeni sa: "Pod materijalnom i krivičnom odgovornošću izjavljujem da su svi podaci navedeni u ovoj pristupnici točni i istiniti." Za završit u veselijem tonu, evo par slika:       No dakle, park, Cork, ovce, šiljak, kanal i policajac. Sad mi se pari da bi moga još baljezgat ovde, al metrički dug je ovaj post i ovako i onako, pa aj dosta za danas. Baš da vidim oće li me idućih dana ostat držat ova sadašnja želja da još nešto napišem. Treba se u formi držat. |