Marketing
Dan bez komaraca ... noć bez komaraca je sretna noć. To bi bia nužan preduvjet, jedan od puno njih, ali jedan bez kojega nikako ne ide pa ne ide. Onaj vijugavi zvuk koji mi se sabiven u jednu točku, veći od cile sobe zabije u uho. Mislim, mrzim ga.
Pokrijem se kušinom preko glave i svejedno ga čujem kako mi pikira na uho. Pa otkud zna di je? Manijakalno traži rupu u lancunu dovoljno široku da žalac prođe, da može pit, da me može gnjavit. Traži di će uć ispod lancuna. Ja se sakrijem, zamotan totalno, i svaki taj momenat kad ga čujem, kad ga osjetim (kad mislim da ga osjetim) prekine sve okolo. Kako se ponovi nekoliko takvih crnih rupa, di sve moje misli, svi lijepi opušteni počeci snova, po asimptoti odlete u vrućinu i ostane mi samo živčana osjetljivost, napetost, ne mogu onda više zaspat jebemu. Ma tako me i sinoć razbudia, a tako sam lipo skoro počea spavat, neka fina muzika mi se vrtila po glavi i onda me ovaj zezne. A, tješim se valjda da je već mrtav.
Nego, jel ono samo ženske piju krv? Muški samo piju voćne sokiće, čini mi se. Onda bi tribalo u ovome prije sve stavit u ženski rod. Ma, ne da mi se.
Promisli ovako: ja sam arhitekt, a za koga ja onda radim? Je li investitor meni bog i vođa i batina, ili ja radim po svoju? Ili ja pazim na javni interes? Meni se čini da se ja tu upadam kao nešto nezavisno, kao oblikovani solid ili prisutnost koja, kad ju se umiješa, zamuti stvari na drugačiji i nepredvidljivi način.
E, ovako nekako:
Kad radim za naručitelja, ja nisam njegov podređeni, ja tu dođem nekakvi nezavisni stručnjak (koliko god mi ta riječ mrska postala. jebala vas stručnost. al sigurno neću pisat umjetnik. jebali vas umjetnici) koji pliva u bazenu između društva i privatne želje. Nisam kalup za oblikovanje naručiteljevih želja, nisam provodnik, ni truba, ni cijev, ni špina, ni printer, ni trokut, ni pinel, ni sjekira, ni blanja. Ono šta trebam, je probat izbalansirat želju onoga tko me zapošljava sa onim šta ja smatram društvenim interesom.
No, eto ti ga na, a koja vražja mater je društveni interes, i ko meni viruje kad ja nešto o njemu govorim? ...pas laje. a deset navečer je, uvik onda laje, to bit će ljudi šetaju svoje pase ispred njega. a šta onda oni šute, a samo on, beštija blesava, se stalno dere?... Ić po limesu koji teži onome idealnome društvenome interesu kojega nema, nego samo su bezbrojne manifestacije koje se vrte okolo toga nepostojećega centra, u bezbroj tonova kartonskih pločica koje se sijeku u jednoj rukom rađenoj disko kugli. Amo reć.
Al to je nekako to, uvik treba ić prema tamo, hvatat nesavršene i nejednake varijante koje su ono jedino shvatljivo i prihvatljivo. Šta će ti apsolut? Refleksije i fotokopije razasute po ulici, po parku, u lokvama, koje mogu dignit u ruku i reć "Ej, sviđaš mi se.". To mi je draže, sa njima mogu nešto.
Uglavnom sam trijezan, ne uglavnom, jesam, zadnje dvi sedmice. To je predugo.
Evo moji nožni prsti i šporkica na njima:
Stvari su, onako međuljudski, bile nekako neugodno obojane zadnjih desetak dana. Ne potpuno bez moje greške, čini se. Tako mi se i reklo. Al ne da mi se o tome.
Iznenadim se svejedno, kad čujem šta radim vanka svoje glave. A... šta ću.
Post je objavljen 26.09.2005. u 21:54 sati.