Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

by lilbutevil

opiS bLoga

PriČa O:
JedNoj cUri koJa je totaLno zbuNjena.
NiKad niJe biLa zaljuBljeNa.
nO kaD je u NjiHov raZzred doŠao noVi učeNik, oBorio jU jE s noGu.
saD je zBunjEna.
daLi ga voLi?
iLi nE?
Ne muČi ju saMo tO.
8. raZZreD je.
muČi je oDvajAnje oD frEndova.
Ne zNa ni Sama daLi je sPreMna Na tO.
muČi je ObiTeLjski pRobLeMi (koJi doLazE kaSniJe)
=D










Volim boju tvojih očiju.
Volim boju osmjeha koju imaš.
Volim boju života u tebi.
Ali ne volim ti što te ne mogu imati.

Život bez tebe je bio dosadan.
Život bez tebe je bio mrtav.
Bez tebe nema života.
Od kad si došao u moj život,
Ja ponovno živim punim plućima!

Život ponekad razočara.
Život ponekad rastužuje.
Život ponekad ni nema.
Ali to je život. S tobom, mogu ga proživjeti.
Nemoj to mi uskratiti.

Ako mi zatvoriš vrata, nemoj i prozor! :D

Dying is easy...Life is much harder.
But when you have loved...
Then you do not want to die.
You want to live and return the love!
So LIVE YOURE LIFE!

nedjelja, 28.06.2009.

.......3
.......

Isto se opet događa. Svaki put isto.
-Nee!! Ivy!! Stani!!-
Preletio mi je život pred očima. Netko me opet vuče! Opet me vuče dolje!
-NEE! PUSTI ME!! NE ŽELIM DOLJE!! MOJ ŽIVOT JE OVDJE!-
-Ivy. Ne boj se. Ja sam tu. Neću dopustiti da ti se IŠTA dogodi.-
Srce mi je stalo. On? Zašto on? Hladna ruka me opet vuče dolje. Hladna ruka vozača.
-Zbog tebe sam mrtav. Platit ćeš!!-
-NEEEEEEE!!- vrištala sam dušom i tijelom.
-Hej,hej!! Što ti je?-
Bila sam u znoju. Sve je to bio san. Do mene je stajala neka nepoznata osoba.
-Hmm...Gdje sam?-upitah tu osobu.
-Drago dijete, ti si u bolnici, a ja sam Ivona, medicinska sestra.-
-Aha...u bolnici?!-ništa mi nije bilo jasno. Ničeg se nisam sjećala. -Zašto sam u bolnici?-
Sestra je okrenula glavu prema dnu kreveta, i uzela nekakav karton.
-Tu piše da si ostala na promatranju zbog udara glave.-brižno mi je rekla.
Odjednom mi se sve vratilo. MJ. Auto. Vozač. Krv.
-Sad ću te ostaviti na miru da se odmoriš.-
-Hvala.-
Sestra je otišla,i ugasila svijetlo.
-Ne boj se. Ja sam tu...-te riječi su letile mislima.
-Jeli on moj anđeo čuvar? Ima li taj san veze sa stvarnošću ili je samo san?-
Sada sam se pokušala sjetiti lika koji se pojavio u mom snu. Nisam mogla. Um mi jednostavno nije dao. Sjećala sam se samo tih riječi,ali lika nisam mogla.
**
Kad sam došla pred školu, cijeli razred se skupio oko mene.
-Jesi li dobro? Kako si? Treba li ti nešto?-pitanja su bila ista.
-Ne treba. Dobro sam. Samo...gdje je M.J?-
-Ne znamo. Još se nije pojavio.-
-Ali zar ne živite vi u istoj zgradi?-upitao me je Max.
-Da, ali ja sam došla izravno iz bolnice. Tako da nisam ni blizu bila svojoj zgradi.-
-Dobro,dobro dosta priče. Sad u školu.-opomenula nas je dežurni profesor.
Kad su se svi razišli, vidjela sam da je dvorište prazno.
Krenula sam prema školi. Tada me je uhvatila hladna ruka. Vrisnula sam.
-AA...Kvragu, Mark! Prepao si me.-
-Haha. To mi je i bila namjera.-glasno se nasmijao.
Mark je isto išao sa mnom u razred. On je spadao među moje najfrendove. Ali je ujedno i spadao u najljepše dečke u mom razredu. Ima smeđu kosu,smeđe oče,i prekrasan smješak. Bio je običan dečko, mogu reći baš simpa dečko. Visok, i zanosan, sa sobom se stalno nosio skejbord. Tako se i oblačio. Kao skejter. Bijelu usku majcu, crveno.crnu kariranu košulju i traperice.
-Čuj, Ivy... Čujem da ti se sviđa MJ. Jeli to istina?-upitao me je izravno.
Zacrvenjela sam se.- Pa,da...sviđa mi se. Jeli to problem?-
Namrštio je obrve.-Ne,nije problem. Samo pitam. Htio bi te još nešto pitati. U subotu imam natjecanje u skejtanju. Bilo mi bi vrlo drago da dođeš, pa kasnije možemo na piće.-
-Uff...ti to mene pozivaš na spoj?-
-Paa...ne bi baš to nazvao spojem...ali da zovem te van! Onda?-
-Da,naravno da ću doći.-
-Stvarno?-
-Da naravno! Ajmo požuriti da ne zakasnimo.-
**
-I što si tako dugo radila s Markom?-upitala me je Nikky.
-Ništa. Samo me pozvao u subotu van,jer ima natjecanje.-
-SAMOO?! Ma Ivyy! Pa ti ideš na spoj!-
-Da,da...MJ se još nije pojavio?-
-Ne,nije. Op,op...Naša Ivy je opasno zacopala.-
-Da, baš. Ne, samo mu želim zahvaliti. Nisam imala prilike razgovarati s njime poslije nesreće.-
-I osim zahvale pasti će poljubac!-zezala me je Katy.
-Sigurno NE! Zašto ste taako dosadne?-već sam prilično bila ljuta.
-Mi smo dosadne za tvoje dobro.-složile su se Nikky i Katy.
-Da, baš!-okrenula sam se i otišla.
-Kamo ćeš?-poviknu za mnom.
-Negdje gdje mi nećete smetati! Mislilm za moje dobro!-viknula sam im natrag.
Otišla sam iza zida,gdje su nam postavili nekakve klupice. Sjela sam na njih, i razmišljala o svemu.
-Hej!-
-Ma tko sad...?-
-Zašto si tu sama?-bio je to Mark. Mogu priznati da mu je dobro stajala ona uska bijela majca.
-Ma Katy i Nikky me ne puštaju na miru,a ja hoću samo malo mira, i odmora od svega.-
-Jao, hoćeš da ja odem?-
-Ne,ne... samo tu ostani. Ti nisi cura. Nećeš mi tako dosađivati. Jel' da?-uputila sam mu pogled.
-Ha,ha,ha...neću.-
Zajedno smo se nasmijali.
-Znaš, zbilja se ugodno osjećam u tvojem društvu.-odjednom je rekao.
-Oh, hvala.-
Onda me je pogledao u oči. Duboko u oči. Primicao se prema meni. Lagano.
-Ovaj...-rekla sam krhko, i tiho.
Mark mi ništa nije odgovorio, već je samo naslonio ruku na moju ruku.
Zatvorila sam oči, i opustila se kad sam čula hihotanje. Naglo sam otvorila oči i pogledala iza kuta. Nikky i Katy. Mogla sam si i mislit.
Mark je vidio da nešto nije u redu sa mnom i okrenuo se prema smjeru u kojem sam tako ljutito gledala.
-Znala sam da su one.-kroz zube sam rekla.
-Aha. Ajde moramo ići. Dolazi profa.- Mark me je primio za ruku,ali samo nakratko jer mi je samo pomogao dići sa klupe.
Dok sam prolazila potiho sam zarežala prema Nikky i Katy:
- MRZIM VAS!-

petak, 12.06.2009.

.......2
.......

-Zar je to moguće? Ja...da se zaljubim? I to još i neznanca?- mislila sam u sebi.
Kad sam opet izašla na hodnik, nikoga nije bilo.
-Kvragu...kasnim na sat...i to još na biologiju...-psovala sam u sebi.
Dogegala sam se do učionice.
Pokucala sam na vrata-Umm...oprostite što kasnim.-i ušla.
-Da. Sjedaj!-
Profa me je mrzila. Doslovno mrzila. I mrzila je što mi ništa ne može. Zato sam sjedila u zadnjoj klupi. Dok sam prolazila kroz razred, osjetila sam da me svi gledaju. Kao da znaju što mi je. Ne znaju. Nemaju oni pojma.
-Bok! Drago mi je što se opet vidimo!- šapnuo je M.J
-I meni.-jedva sam se nasmješila.
-Što ti je?-upitao me je.
-Ne znam. Nije mi dobro.-
-Nije valjda zbog mene?- našalio se.
Pocrvenila sam. Nisam dizala pogled s knjige, koje sam bila izvadila kad sam sjela.
-Ne...nije...valjda.-pokušavala sam zvučati uvjerljivo. Ali priznajte. Ne ide mi.
-Očeš da te otpratim doma? Vidim da ti nije dobro.- zvučao je zabrinuto. Previše za nekog tko me prvi put vidi. - Stvarno mi nije teško.-
-Nee...Dobro sam. Hvala što se brineš za mene. Ali ne hvala.- osmjehnula sam mu se.
Uzvratio je.
-TIŠINA VI TAMO!-izderala se na nas profa.
Potiho sam zarežala.
-Nije ti baš draga.-još tiše nego prije rekao mi se.
-Nije. NIMALO.- bjes je polako popuštao.
**
-Hmm...bolje mi je.-rekla sam Katy.
-Vidim.-
-Aa....zar ti nije bilo dobro?- upitala me je Nikky sa iznenađenjem u glasu.
-Pa zar nisi vidjela?!- odgovorila je umjesto mene Katy
-Umm..ne. Haha...-
-Što je smješno?-upitala ju se Katy.
-Ahh...evo ga opet. Opet ću se posvađati. Grr...iritira me to.
Okrenula sam glavu. Opet sam ga vidjela. Sprijateljio se s dečkima iz razreda.
Pogledi su nam se sureli. Gledala sam u njega. Nisam htjela micati pogled. Nije ni on.
Pogledao me je čudnim pogledom. Vrlo čudnim. Kao da nešto nije u redu.
-Ivy....ulazimo.-
Skrenula sam pogled.
-Što to znači? Zašto me je tako gledao?- pomisao na taj pogled nije mi davao mira.
**
-Ajde, bok! Vidimo se sutra. Pozdravljala sam se s Katy i Nikky.
-Zar nećeš ostati?-
-Ne. Idem učiti.-
-Ti si stvarno luda.-
-Znam. Bok!-
-Ok. Bok!-
Krenula sam prema doma. Krenula sam dužim putem. Trebalo mi je vremena da razmislim.
-Hej! Stani!- netko je vikao iza mene.
-Tko sad..?-okrenula sam se. M.J.? Što će on ovdje?
-Što me uhodiš? Ili što?-našalila sam se.
-Hehe, ne... ovdje sam se preselio.-
-Što? Ovdje? U koju zgradu?-
-U ovu tu.-pokazao je prstom točno u moju zgradu.
-Ovo je čudno. Malo previše. Ne. To nije istina. Na pamet mi je palo ono najgore.-
-Ovaj...p-aa--a...to je moja zg-r-aa-a-adda!-promucala sam.
-Stvarno?-
-Da.-
Htjela sam pobjeći. Između moje zgrade,i škole je bila prometnica. Bila sam točno na semaforu. Nisam mogla. Duboko sam udahnula, i izdahnula. Tada se na semaforu upalilo zeleno. Odahnula sam. Htjela sam pretrčati zebru.
-NE! Stani Ivy!- M.J me je povukao za torbu i vratio na pločnik. U tom trenutku ispred mene je proletio auto bez kontrole. Mogao me je ubiti. Raskomadati. Istog trena taj isti auto, zabio se je u obližnje drvo. Vozač je bio mrtav. Vrsnula sam. Suze su mi protekle niz obraze. M.J me je spasio. Spasio mi je život. Čula sam sirene. Ljudi su se okupli oko mene i auta. Uhvatila sam se za glavu. Suze su bile gorke, i pekle su. Srce me je boljelo za izgubljenim životom. Glava mi je bila puna misli. Htjela je eksplodirati.
Tada mi je sinulo. Ja sam mogla biti drugi izgubljeni život. Netko drugi bi plakao nad mojim krvavim tijelo.
Tada me je M.J čvrsto zagrlio i šapnuo:
-Neće ti se ništa dogoditi. Neću dopustiti! Obećajem ti.-
To je bilo čvrsto obećanje.

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.