Marketing
2
-Zar je to moguće? Ja...da se zaljubim? I to još i neznanca?- mislila sam u sebi.
Kad sam opet izašla na hodnik, nikoga nije bilo.
-Kvragu...kasnim na sat...i to još na biologiju...-psovala sam u sebi.
Dogegala sam se do učionice.
Pokucala sam na vrata-Umm...oprostite što kasnim.-i ušla.
-Da. Sjedaj!-
Profa me je mrzila. Doslovno mrzila. I mrzila je što mi ništa ne može. Zato sam sjedila u zadnjoj klupi. Dok sam prolazila kroz razred, osjetila sam da me svi gledaju. Kao da znaju što mi je. Ne znaju. Nemaju oni pojma.
-Bok! Drago mi je što se opet vidimo!- šapnuo je M.J
-I meni.-jedva sam se nasmješila.
-Što ti je?-upitao me je.
-Ne znam. Nije mi dobro.-
-Nije valjda zbog mene?- našalio se.
Pocrvenila sam. Nisam dizala pogled s knjige, koje sam bila izvadila kad sam sjela.
-Ne...nije...valjda.-pokušavala sam zvučati uvjerljivo. Ali priznajte. Ne ide mi.
-Očeš da te otpratim doma? Vidim da ti nije dobro.- zvučao je zabrinuto. Previše za nekog tko me prvi put vidi. - Stvarno mi nije teško.-
-Nee...Dobro sam. Hvala što se brineš za mene. Ali ne hvala.- osmjehnula sam mu se.
Uzvratio je.
-TIŠINA VI TAMO!-izderala se na nas profa.
Potiho sam zarežala.
-Nije ti baš draga.-još tiše nego prije rekao mi se.
-Nije. NIMALO.- bjes je polako popuštao.
**
-Hmm...bolje mi je.-rekla sam Katy.
-Vidim.-
-Aa....zar ti nije bilo dobro?- upitala me je Nikky sa iznenađenjem u glasu.
-Pa zar nisi vidjela?!- odgovorila je umjesto mene Katy
-Umm..ne. Haha...-
-Što je smješno?-upitala ju se Katy.
-Ahh...evo ga opet. Opet ću se posvađati. Grr...iritira me to.
Okrenula sam glavu. Opet sam ga vidjela. Sprijateljio se s dečkima iz razreda.
Pogledi su nam se sureli. Gledala sam u njega. Nisam htjela micati pogled. Nije ni on.
Pogledao me je čudnim pogledom. Vrlo čudnim. Kao da nešto nije u redu.
-Ivy....ulazimo.-
Skrenula sam pogled.
-Što to znači? Zašto me je tako gledao?- pomisao na taj pogled nije mi davao mira.
**
-Ajde, bok! Vidimo se sutra. Pozdravljala sam se s Katy i Nikky.
-Zar nećeš ostati?-
-Ne. Idem učiti.-
-Ti si stvarno luda.-
-Znam. Bok!-
-Ok. Bok!-
Krenula sam prema doma. Krenula sam dužim putem. Trebalo mi je vremena da razmislim.
-Hej! Stani!- netko je vikao iza mene.
-Tko sad..?-okrenula sam se. M.J.? Što će on ovdje?
-Što me uhodiš? Ili što?-našalila sam se.
-Hehe, ne... ovdje sam se preselio.-
-Što? Ovdje? U koju zgradu?-
-U ovu tu.-pokazao je prstom točno u moju zgradu.
-Ovo je čudno. Malo previše. Ne. To nije istina. Na pamet mi je palo ono najgore.-
-Ovaj...p-aa--a...to je moja zg-r-aa-a-adda!-promucala sam.
-Stvarno?-
-Da.-
Htjela sam pobjeći. Između moje zgrade,i škole je bila prometnica. Bila sam točno na semaforu. Nisam mogla. Duboko sam udahnula, i izdahnula. Tada se na semaforu upalilo zeleno. Odahnula sam. Htjela sam pretrčati zebru.
-NE! Stani Ivy!- M.J me je povukao za torbu i vratio na pločnik. U tom trenutku ispred mene je proletio auto bez kontrole. Mogao me je ubiti. Raskomadati. Istog trena taj isti auto, zabio se je u obližnje drvo. Vozač je bio mrtav. Vrsnula sam. Suze su mi protekle niz obraze. M.J me je spasio. Spasio mi je život. Čula sam sirene. Ljudi su se okupli oko mene i auta. Uhvatila sam se za glavu. Suze su bile gorke, i pekle su. Srce me je boljelo za izgubljenim životom. Glava mi je bila puna misli. Htjela je eksplodirati.
Tada mi je sinulo. Ja sam mogla biti drugi izgubljeni život. Netko drugi bi plakao nad mojim krvavim tijelo.
Tada me je M.J čvrsto zagrlio i šapnuo:
-Neće ti se ništa dogoditi. Neću dopustiti! Obećajem ti.-
To je bilo čvrsto obećanje.
Post je objavljen 12.06.2009. u 17:46 sati.