Život na lanterni

Dani su prolazili, a ja sam svakodnevno smišljao načine da ih pretvorim u zabavu, koja će mi ispuniti beskrajne dane. Ma imao sam ja gomilu igračaka; nikada to nije bio problem, ali zanimljivije mi je bilo slušati što to odrasli pričaju i petljati se u njihove poslove, za što bi redovito od ćaće dobio šibom po guzici…
Propustio sam vjerojatno kad su o tome govorili ćaća i mater, ali vremenom sam primjećivao da joj raste drob (=trbuh), pa postaje sve okrugliji. Nije mogla više tajiti činjenicu da ću je vječito upilavati s pitanjima ako mi ne objasni što se to zapravo događa. Rekla mi je jednom, dok je bila s ćaćom u kužini (=kuhinja, dnevni boravak, trpezarija, šta god oćete; svejedno je na lanterni) – sine, dobit ćeš bracu ili seku. Znam da nisam pojma imao šta to sad najednom znači, dok nisam shvatio da ja više neću bit u centru pozornosti, a onda – udri u plač! Neću, neeeću, neću braci ni seku…. I tako u nedogled. Padala su i uobičajena pitanja poput; pa odakle sad beba, kako će najednom doć? Ćaća znao reć: "ćaća je napravio, mater će rodit" (nije bila štorija o rodama, jer roda na lanterni i nema), ma kako je to ćaća napravio, razmišlja sam; jer – viđa san ga da radi stvari od drveta, i svašta drugo šta mu triba za posao, ali kako sad "napravija" – nisu mi se ni trudili objasnit, a ne bi ni shvatija…
Počeo sam se lagano i navikavati na svu tu situaciju, pa čak me i iščekivanje šta će bit, doslovno ubijalo. Jednom smo otišli u Dubrovnik da mama obavi preglede kod doktora, pa se na ultrazvuk "saznalo" da je muško. Eto, tako su me razveselili činjenicom da se konačno zna tko je prinova – imat ću brata. Konačno netko s kim ću se igrat i kome ću pokazivat što sve znam, a bit ću uvijek stariji. Ma nemam pojma sad kako sam se tad osjećao, osim što mi je bilo smiješno kad mi je god mama govorila da je tuče u drobu i da to braco igra nogomet. Sad može zvučat smiješno, koliko god to bilo, ali ja sam se uvik pita jel njegova lopta bolja od moje. Imao sam tad četiri godine…

…Bio je jedan lip i sunčan dan; zaputili smo se do Dubrovnika. Tu živi i sestra blizanka od moje majke, koja ju je dočekala. Zajedno smo otišli put rodilišta u staroj dubrovačkoj bolnici. Bili su tu još neki ljudi, kojih se sjećam samo kao mladi par, koji je kasnije dolazio kod nas na lanternu, no sve u svemu – mama je morala ostat u bolnici. Mi smo se vratili na lanternu… Nakon par dana, otac mi je rekao da sam dobio malenu seku. A umisto da budem sretan, ja poludio! Da zašto mi je rodila seku, da ja oću bracu, da di je brat, zašto su mi svi lagali… Sestra je dobila izgleda uobičajenu žuticu šta često zna dojenčad dobivat pri rođenju, tako da su ostali još koji dan u bolnici, dok se nije potpuno oporavila. Sićam se da smo otišli po njih i da sam ja cilim putem nazad grintao i bio mrzovoljan s dosadnim ponavljanjima tupastih pitanja majci: "mama zašto mi nisi rodila brata"…
Došli smo na lanternu i primjetio sam da mala ima kose skoro više nego ja, što mi je opet bilo čudno; ona se rodila s kosom i mater kaže da su je odma počešljali, a meni na glavi tri dlake i to tek od treće godine. Jednom smo je stavili na malu vagu, na kojoj smo inače vagali ribu. Ma pladanj na vazi nije duži od 30ak cm, eto ona je bila možda kojih 10-ak cm veća. I danas tu vagu imamo u kući i sitim se tog momenta; malo dite plače, a mi je važemo. Uglavnom, ona, kao da se rodila na lanterni, jer prvo mjesto boravka joj je bio Sv. Andrija, tamo je udahnula prvi morski zrak i naučila prve riči. Tamo je prohodala šetajući se dvorištem oko kuće između mame i ćaće, tamo je za nju sve počelo…

…I danas Marijana ima dužu kosu od mene, a ja svoju lagano gubim pa se šišam na ćelavo, a šta ćete, puno briga, život težak, geni možda? Ma briga me, nego kad se pogledam u ogledalo, sitim se ipak da je lipo bilo bit dite, pa makar i ćelavo, a dite na lanterni? Kako se uzme… ;)