28
srijeda
veljača
2018
Zar je pogrešno tražiti više?!
Ne više love ili više bilo čega materijalnog, nego ono... Jel to to? Jel to život? Volim svoju djecu više od ičega na ovom svijetu, volim i muža, i ovu kuću, i sve ovo... Al ne mogu se pomirit s time da je to život - kuhanje, pranje, čišćenje, mijenjanje pelena, pisanje zadaća, smirivanje plačeva i njegova šutnja na sve naše razmirice... Neka je to 99% života, ali želim taj stoti dio za nešto drugo, novo...
Jesam li možda idiot jer želim malo iskrenosti, neki stvarni odnos... Jer želim malo dosljednosti? Jer želim dobiti onoliko koliko sam uložila? Jer ne želim ustajati svako prokleto jutro i uz prvi gutljaj kave razmišljati o tome zašto mu je, uz sav moj trud, trebala druga?
komentiraj (0) * ispiši * #
27
utorak
veljača
2018
Nadam se da nećete...
Nadam se da moje kćeri nikad neće proći mojim putem. Da se neće smrzavati kao ja sad na autobusnom kolodvoru zbog prokletog fakulteta, da neće žaliti za ovih pola sata čekanja koje je moglo biti utrošeno na spremanje večere ili pokazivanje zadaće. Da navečer, kad se približi vrijeme za spavanje, neće imati dvojbe oko toga da večeras spavaju ili da uče. Da neće nakon naizmjeničnog listanja po knjigama, internetu i skriptama i trčanja po stepenicama da smire malo jednu pa malo drugu bebu, ujutro ustati napola sposobne za sve što nosi dan. Da neće razmišljati isplati li se to sve.
I da neće za sve proklinjati mene.
komentiraj (0) * ispiši * #
