Zar je pogrešno tražiti više?!

Ne više love ili više bilo čega materijalnog, nego ono... Jel to to? Jel to život? Volim svoju djecu više od ičega na ovom svijetu, volim i muža, i ovu kuću, i sve ovo... Al ne mogu se pomirit s time da je to život - kuhanje, pranje, čišćenje, mijenjanje pelena, pisanje zadaća, smirivanje plačeva i njegova šutnja na sve naše razmirice... Neka je to 99% života, ali želim taj stoti dio za nešto drugo, novo...
Jesam li možda idiot jer želim malo iskrenosti, neki stvarni odnos... Jer želim malo dosljednosti? Jer želim dobiti onoliko koliko sam uložila? Jer ne želim ustajati svako prokleto jutro i uz prvi gutljaj kave razmišljati o tome zašto mu je, uz sav moj trud, trebala druga?