Nadam se da nećete...

Nadam se da moje kćeri nikad neće proći mojim putem. Da se neće smrzavati kao ja sad na autobusnom kolodvoru zbog prokletog fakulteta, da neće žaliti za ovih pola sata čekanja koje je moglo biti utrošeno na spremanje večere ili pokazivanje zadaće. Da navečer, kad se približi vrijeme za spavanje, neće imati dvojbe oko toga da večeras spavaju ili da uče. Da neće nakon naizmjeničnog listanja po knjigama, internetu i skriptama i trčanja po stepenicama da smire malo jednu pa malo drugu bebu, ujutro ustati napola sposobne za sve što nosi dan. Da neće razmišljati isplati li se to sve.
I da neće za sve proklinjati mene.