Suncokreta2

Koliko se god trudila sebe uvjerit kako ovo godišnje doba, ovo vrime vani i vladavina ovoga znaka ne može mi ništa. Ne uspjevam se riješit ove gnjile, tmurne, vlažno hladne i bezvezne svakodnevice. Ne volim ni januar al brate moj ne volim ni studeni ni prosinac ni veljaču. Baš ne volim. I sav mi trud uzalud. Mogu se ja tješit, jaketama i bojama, i povremenim zrakama sunca i nekim susretima osmjesima, izletima ovakvim i onakvim. Ne mogu to ignorirat. opet mi se grinta, i ne da mi se više opirat. Grint, grint, grine. nekad je dobro režat a ono šta ti se ne sviđa. Zašto uvik pristojno trpit da te neko zajebaje. Baš hoću pokazat zube. Jer ako ih ne pokažem, opet će me trat. a ja to neću i nije mi potriba i ja to ne zaslužujem. Jednostavno ovako. Baš ću bit ljuta, na ovo vrime, na kratki dan, na hladnoću, na manjak vrimena, na manjak slobode, na bezobrazne i sebične ljude. I one koji misle da imaju pravo na mene dobru. Ja sam ovakva, pogotovo u ovo doba godine i ne da mi se više pokušavat pretvorit se u nekog drugog. Baš mi se neda, jer jeli se možda neko drugi pokušava za mene pretvorit u nekog boljeg. Jeli se možda ovo vrime pokušava promijenit u neko bolje vrime, nije. Ono je takvo kakvo je. Odvratno, hladno, otuđeno, pusto i tužnjikavo. i ja ga ka moram prihvatit takvog, e pa onda neka i ono mene prihvati takvu. jasno ću mu reč da ga ne volim i nikad ga nisam volila i nikada neću. I imam pravo ne volit ga. Ne moram sve volit, ne moram se sa svim mirit. ne moramo se ni susret ni družit ni komunicirat. Ne mora ni ono mene volit. baš me briga. i ne voli me, kad je ovakvo prema meni uopće me ne voli. ali ja to od njega i ne očekujem. Tako vrime i ja nemamo nikakva očekivanja jedno od drugog. Živit ćemo svak svoj život dok ne prođe ovo naše nužno druženje. Ja ću preživit njega i ono će preživit moje grintanje. al bar ćemo živit pošteno. Ja i ovo vrime. Javno ćemo se ne volit ali trpit, jer je to nužno. Istrpit ću ja njega, ma za dišpet ću ga istrpit, a ono ćeme za dišpet trat al nek me tare, ne može mi ništa. Proće. Znam da će proć, cilj mi je samo ostat civilizirana (koliko toliko), dok ne ode, prizemna i zdrava, koliko mogu. I da me šta manje ošteti. A kad ode neću se ni okrenut za njim. Još samo 3 miseca, neš ti 90 dana, dobro možda 100. Eto nek od danas bude 100. Al od sutra je već samo 99. Može ono divljat i ludit, može skračivat i hladit, može tužit i sjetit. ali me ne može uništit. A grinata mogu koliko hoću, ako hoću mogu svih 99 dana. Mogu mu se i rugat i smijat i belit i petavat roge. Sve ja to mogu ne može mi niko zabranit a
a najmanje ono. Jer nismo u dobre i nećemo nikad bit.