Suncokreta2

Koliko se god trudila sebe uvjerit kako ovo godišnje doba, ovo vrime vani i vladavina ovoga znaka ne može mi ništa. Ne uspjevam se riješit ove gnjile, tmurne, vlažno hladne i bezvezne svakodnevice. Ne volim ni januar al brate moj ne volim ni studeni ni prosinac ni veljaču. Baš ne volim. I sav mi trud uzalud. Mogu se ja tješit, jaketama i bojama, i povremenim zrakama sunca i nekim susretima osmjesima, izletima ovakvim i onakvim. Ne mogu to ignorirat. opet mi se grinta, i ne da mi se više opirat. Grint, grint, grine. nekad je dobro režat a ono šta ti se ne sviđa. Zašto uvik pristojno trpit da te neko zajebaje. Baš hoću pokazat zube. Jer ako ih ne pokažem, opet će me trat. a ja to neću i nije mi potriba i ja to ne zaslužujem. Jednostavno ovako. Baš ću bit ljuta, na ovo vrime, na kratki dan, na hladnoću, na manjak vrimena, na manjak slobode, na bezobrazne i sebične ljude. I one koji misle da imaju pravo na mene dobru. Ja sam ovakva, pogotovo u ovo doba godine i ne da mi se više pokušavat pretvorit se u nekog drugog. Baš mi se neda, jer jeli se možda neko drugi pokušava za mene pretvorit u nekog boljeg. Jeli se možda ovo vrime pokušava promijenit u neko bolje vrime, nije. Ono je takvo kakvo je. Odvratno, hladno, otuđeno, pusto i tužnjikavo. i ja ga ka moram prihvatit takvog, e pa onda neka i ono mene prihvati takvu. jasno ću mu reč da ga ne volim i nikad ga nisam volila i nikada neću. I imam pravo ne volit ga. Ne moram sve volit, ne moram se sa svim mirit. ne moramo se ni susret ni družit ni komunicirat. Ne mora ni ono mene volit. baš me briga. i ne voli me, kad je ovakvo prema meni uopće me ne voli. ali ja to od njega i ne očekujem. Tako vrime i ja nemamo nikakva očekivanja jedno od drugog. Živit ćemo svak svoj život dok ne prođe ovo naše nužno druženje. Ja ću preživit njega i ono će preživit moje grintanje. al bar ćemo živit pošteno. Ja i ovo vrime. Javno ćemo se ne volit ali trpit, jer je to nužno. Istrpit ću ja njega, ma za dišpet ću ga istrpit, a ono ćeme za dišpet trat al nek me tare, ne može mi ništa. Proće. Znam da će proć, cilj mi je samo ostat civilizirana (koliko toliko), dok ne ode, prizemna i zdrava, koliko mogu. I da me šta manje ošteti. A kad ode neću se ni okrenut za njim. Još samo 3 miseca, neš ti 90 dana, dobro možda 100. Eto nek od danas bude 100. Al od sutra je već samo 99. Može ono divljat i ludit, može skračivat i hladit, može tužit i sjetit. ali me ne može uništit. A grinata mogu koliko hoću, ako hoću mogu svih 99 dana. Mogu mu se i rugat i smijat i belit i petavat roge. Sve ja to mogu ne može mi niko zabranit a
a najmanje ono. Jer nismo u dobre i nećemo nikad bit.

Nešto me ovih dana iskušava sreća. Događaju se čudne stvari. I tada shvatih da sve je na čudno krenulo kad sam kupila svoju zelenu jaketu. Ne volim crno al u kombinaciji sa drugim bojama te boje dobijaju na svojoj važnosti. Eto , nekad kad sam bila prisiljena koristiti crno, više nego šta sam htjela, sanjala sam o zelenoj. Obečala sebi da će doć taj dan kad neće biti crno i došao je. Al da će zeleno biti tako sretno, nisam ni slutila. Sve opet zahvaljujući onom crnom, prethodnom. Volim da se događa. Pa i crno je događaj i to kakav. Događaj koji potiče na promjenu. Recimo smeđe ili sivo ne potiče na promjenu. to su neke sigurne, ustajale, monotone boje. a crna ona tjera ili u totalno crnilo ili u bijelo. Sve zbog ravnoteže. kod mene nema ravnoteže istovremeno, nego ili crno ili bijelo. Kad sve zbrojim i oduzmem bude tu neka ravnoteža. Moja ravnoteža je zelena. Svih nijansi. Od tamnijih do svjetlijih. Od nemirnih do mirnijih . Svaka me veseli. Al moja jaketa zelana, ona mi donosi neku nevjerojatnu sreću. Moja zelena jaketa, to sam ja. moje zelene bičve,to sam ja i zelena borša i zelena majca i zelene gaće i zeleni takujin i zeleni zid i zelena livada i zelena maslina i zeleni ormarić i ...
Ne , nisam ni na ćemu. Ja sam u nećemu. U svojoj zelenoj jaketi, koja mi donosi neke zelene misli.