Suncokreta2

Nebi čovjek rekao da ću samo nekoliko dana tako se raspisat. Al eto čuda se događaju. Doduše, žalim zbog ovog čuda.
Da odma upozorim ovo će bit svojevrsno rasterečivanje moje duše, samoj sebi i ostatku svijeta. Jer sam negdje duboko u sebi svjesna toga da je za veliki broj ljudi beštija beštija i samo beštija.
Da se razumimo ne osuđujem ja one kojima je beštija beštija i ništa više, ustvari zbog toga ovaj post i pišem jer bi se tila izjadat ali razumim da je moja jadikovka nekome blesava. Onda se eto jadam samoj sebi.
Imam zeca, patuljastog kunića. Skoro već 5 godina. I uvuka mi se pod kožu. Mali glupi glodavac koji samo kenja po kući i po kauču. Kojeg sam do sada odlučila ubit najmanje 100 puta i bar tisuću puta odvela u zološki vrt, pa nek tamo živi sa ostalim zečevima. Jer ja više ne mogu trpit tu šporkicu. Mislim, ta beštija ima svoj wc di bi tribala činit sve šta se u wc-u čini. Ali neće ka za dišpet. Kad sve očitim operem, kad sve zavonja eto ti njega na kauč i samo malo obilježi teritori. Prokleta beštija. Ko me je nagovorija da te uzmem. jedva čekam dan kad ću te se riješit.
A da ne pričam kako uporno skače na stol i jede voće, suho i friško. Taj ne bira. Mogu i božićni kolači, i manistra na pome, ma može i pečena kokoš, nije važno... Štetočina, šporkačun, dosadnjaković.
Ali moj.
Moj mali dragi slatki zeko.
Jedino muško u mojoj kući.
Prvo kad nekom slušaću kažem da nije dobro, pita koliko je star. To je isto ka da mi je taj neko reka, pa vrime mu je, i to je samo beštija.
A nije tako, prvo nije mu virme, on je tek u u srednjim godinama, i nije on samo beštija. Ima on svoj karakter, svoje navike i običaje. Ima odnos sa nama, on je član obitelji i glavno smetalo.
Osim toga, on je malo topla mekana pahuljica, koja zna pružit utjehu i toplinu kad ti je najviše triba.
Bidna je beštija bolesn. Da se čudno ponaša primjetila sam ja.
I sad sam ja kao heroj. Ma moš mislit. Možda sam prekasno primjetila, možda sam tribla prije vidit da mu nešto nije baš najbolje. Ali nema me doma, a zečevi ne govore.
U sridu sam , bez obzira šta sam novokonponirani vozač, sila za volan bez obzira na kišu, jutarnju gužvu i činjenicu da se nemama di parkirat.
Već tri dana ide na infuziju, i prima antibiotike. Već tri dana ja ne spavam, nego gledam kako se ponaša.
A danas bi tribala ić na put. Ustvari i idem na put. I imam grižnju savjesti. On triba na antibiotike opet u ponediljak, ali ako mu ne bude dobro triba ga vodit na infuziju. Hoće li to oni znat pripoznat, hoće li ga hranit i kuhat mu kašice, hoće li sve to moć funkcionirat bez mene.
Znam da će mi bit cili vikend grop u grlu. I znam da se uopće neću dobro provest. Ali moram ić. Tako sam odlučila. A hoću li se moć nosit sa teretom odluke ako šta krene po zlu.
Sve sam organizirala, sve sam ponovila bezborj puta. ali isto si ne mogu pomoć. Jer ja sigurno znam to najbolje.
Sigurno niko od njih ne zna pružit mu njegu kao ja.
Ja, koja sam tribala prije ko zna koliko dana reagirat i odvest ga veterinaru.
A ne čekat da ovako malaksa.
ja koje nema nikad doma. Koja sam i prošli vikend njega špedila kod drugih, pa si to dajem kao alibi da ga nisam vidila par dana pa da nisam mogla primjetit promjene u ponašanju.
Ja koja sam do sada miljon puta izgovorila da bi volila da ga nisam nikad ni uzela.
Ja to sigurno znam najbolje...
Nemojte me tješit. Tu energiju rađe usmjerite mome malome bidnome zecu.
Jer nije on samo beštija.
On je član familje...


31.01.2010. Njofra je otišao u vječna lovišta...
Uvik sam mrzila prvi misec, al to je neka sasvim druga priča
Njofrice moj nadam se da sada tamo gore vrhovnom šporkaješ po stanu i grizeš kabele...

Uglavnom. Odlučila sam ti posvetiti ovaj post. Ti znaš o kome je riječ. Da , već čitajući ove prve retke negdje duboko u sebi znaš da su tebi upućeni. Jesam li te iznenadila ovom gestom. Sigurno ipak , bar malo, jesam. Prvo ne pišem često a i kad pišem nema se tu baš bog zna šta pročitat. Ali zato su mi komentari na napisani tekst odlični. Mislim ne moji komentari, nego komentari potencijalnih čitaća. Šta znači da je taj" ne bog zna kakav tekst" ipak u ljudima pobudio ispravnu reakciju. Dakle, ako imam dobru reakciju, na "ne bog zna kakav tekst "(usput prepun pravopisnih i drugih grešaka), to ipak znači da je tekst odličan. Jel tako. Uglavnom. Evo u dva dana pišem dva posta i od toga je jedan posvećen tebi. Nije možda ni važno šta će vjerojatno osoba o kojoj ću ja pisat biti ja a ne ti. Važno je da je post za tebe i zbog tebe. Kao i velika pisana djela, nekome su posvećena a ne pišu o njima. Kužiš. Sad bi ti zato tribala bit sritna. Jer mislim, post sam ti posvetila. Cili jedan post. I to zadnji utorak u ovome misecu. Utorak koji se više ne može ponovit. Tako se ni ovaj post više ne može ponovit. Kužiš , znaš li ti koliku sam ti čast ukazala. No dobro, eto ako do sada nisi shvatila. Malo ću te pobliže opisat, da se ipak prepoznaš.
Ima jedna žena (Bože jel ja ovo o ženi pišem) koja je turbo duhovita, da se razumimo ne duhovitija od mene, žena koja se jedina zna nasmijat u pravo vrime i izvalit bazu u pravo vrime, žena koja ne zna pisat ,ali odlično komentira. Žena koja ne zna fotografirat ali zna pripoznat dobru fotografiju, žena koja puši i stalno govori da će prestat, žena koja je mršava (majku ti tvoju) a stalno nešto gricka. Ma je vraga, nisam ja još vidila mršavicu koja puno jede. One to samo glumetaju. To mi je uvik mama govorila, "ne nasjedaj na priče onih mršavica koje viču da nešto jedu. Samo pogledaj koliko jedu, da ti toliko jedeš umrla bi od gladi". . I jednom sam ja tebe gledala koliko jedeš, mislim to šta si ti kao pojela meni nije ni predigra . Ti si jedna od rijetkih koja se zna zajebavat i smijat bez prestanka, bez ikakvog stimulansa (dobro to što se vrlo četo pored tebe nađu, nisi ti kriva) a opet vrime kad triba bit ozbiljna, odgovorna i mudra ti si sve to. Jesi, ne zajebajem se. Dobro ima nekih situacija, kad ja stvarno mislim da , je glupo šta si se u njima našla. Ali to je samo moje skromno mišljenje. Ipak želim u ovome postu isticat samo tvoju veličinu. Te neke tvoje sitne mane ne bi sad isticala, kao što su godine, bore, i prebučna si brate. Stvarno ne razumim zašto si ti nekim ljudima iritantna, ne razumim zašto te toliki ogovaraju. Možda jer su ljubomorni na tebe. Al kad malo bolje promislim, na šta bi oni to mogli bit ljubomorni. Bože pa i auto ti je starije od moga... Mislim stvarno su ti ljudi zločesti i isfrustrirani...Malo si prebučna i stalno se iritantno smiješ i mislim ti uopće ne znaš normalno razgovarat, uvik radiš neke predstave. Znaš malo mi to smeta, zbog tebe niko ne može doć do izražaja i nije čudo šta smo neki dan 3 sata o tebi pričali. Nije ni čudo šta smo počeli razmišljat da te ne zovemo na naša neka druženja. Željni smo tišine. Recimo idemo u planinu, ja uopće ne mogu uživat u tišini, u cvrkutu ptica u žuboru potoka, jer jednostavno sve te priprodne ljepote ne mogu doć na red od tvoje sveprisutnosti. Ni kad spavamo ne mučiš. Čak misliš da si lipša od mene i zanimljivija. Da ne kažem da misliš da bolje plešeš i ležeći tango čak. Čak misliš da si obrazovanija od mene i da voziš bolje auto. Čak misliš da si bolja kuharica, domaćica i majka. Ma čak misliš i da si veća HRvatica.
Ma čekaj zašto ja tebi uopće posvećujem ovaj post.
Jesi li ti to uopće zaslužila.



Jučer mi je jedan naočit mladić na jednoj popodnevnoj kavi između ostalog rekao da plavuše sve dobivaju duplo.
Zamisli da si plavuša, kako bi ti bilo....

P.S. za pola godine je moj 29-i rođendan!!!

E sad od kuda bi krenula. Nemam blage, spontano ćemo mi to, ono najspontanije.
Vikend, čak malo duži, provela sam u Glavnom nam gradu. I provela se ne zamislivo dobro.
Što jednoj ženi treba više od shopinga, shopinga, shopinga i dvi večeri za redom ciganske svirke, plesa, dobrog vina i odličnog društva.
Sve ostalo je suvišno...
Eto nekakav takav status sam i na fejsu zakačila, želeći se samo pohvalit i sa ostatkom svita podilit kako trenutno nema sretnije od mene. I tada su krenuli komentari muškaraca "Koji znaju" što ženi treba. Ha ha, u moru prijateljske zafrkancije našao se i komentar jednog lika u kojeg sam bila, ludo, ludo zaljublejna u 7-mom razredu...
Ah , srce mi se za njim kidalo. Uglavnom nedavno smo se skužili na fejsu i postali fejs prijatelji... E sad frajer normalno da zna šta ženi treba i tako krene preseratorska konverzacija,u kojoj ja pošteno ponudim čovjeku, ko nebi ponudio nešto tako liku sa toliko znanja, kavu i razgovor.
Na šta me on odjebe.
Alo lik me odjebe.
Mene.
E sad nije meni šta je on mene odjebao, nego šta on misli da me je odjebao. Boli me duša šta je taj neki ostao u uvjerenju da je meni jako važna naša konverzacija, boli me duša šta je taj neki odjebao mene, a nije ni svjestan koliko sam predivna lipa, pametna duhovita, skoro savršena, mislim se zna li taj frajer šta je on propustio, zna li da sam ja ne premija nego lutrija za njega, mislim tribala bi mu bit čast da popije sa mnom kavu, alo...Alo...
Je, ka malo mi je spizdija ego, šta ja sad znam jeli to normalno, uglavnom najrađe bi mu rekla da je idiot jer tako ja to i mislim, budala...
On će mene odjebat, ma mislim, jebate...
Zima, ajme koja zima. Nije me bilo 4 dana doma i jučer me je dočekala temperatura od 12 stupnjeva u stanu. Uglavnom upalila sam klimu, upalila neku pećicu, radiator, i naložila kaljevu peć i pobigla iz stana. Išla na kavu, sa frajerom koji me nije odjeba naglašavam, jer mi je doma bilo ladno za popizdit. Kvartovska kava. E da u kafiću Roma, ajme majko. Kako sam se dala nagovorit. Koja grozota, nekad je tu sidila sasvim druga vrsta ljudi.
Nebi tila da mi neko kaže kako sam fašista pa ću se zaustavit ovdje. Popili kavu koja je stvarno ukusna ali isto mi je cilo vrime bia gorak okus u ustima, jer muzika koja svira i ekipa oko nas je bila Bože sačuvaj.
Šta sam ono još tila reć. Ostale mi cvike za sunce u Zagrebu. To sam skužila kad sam prošla kroz Sveti Rok ...
Danas mi je toliko ladno u kancelariji da mi ruke zebu, ne pomaže ništa...
Zato sad idem malo prošetat, možda se ugrijem, kupit cvike (pazaruše) jer ću očoravit i popit kavu, sa prijom, mislim znam ja nekad i sa ženama kave pit...
I najvažnije, ako neko ide u Zagreb u petak a vrača se u nedilju nek mi se hitno javi, plačam kavu na autoputu :))

Uglavnom. Iz mene pršti dobra energija. Iako mi je ovo poprilično teško i traumatično doba godine.
Što zbog posla koji radim, odnosno ne radim, što zbog godišnjeg doba koje ne volim, što zbog finacijskog stanja i još miljona drugih sitnica. Koje bi ja bez problema tražila, ali neću. Zašto?
Mislim, zašto bi ih tražila. To je stvarno idiotski, sebi dodatno otežavat situaciju. Ma ...
Uglavnom, kako sam se negdje u sebi , ipak, duboko promijenila. Odnosno preobratila i shvatila da sve one isprazne fraze, nisu uopće isprazne , nego su baš ispravne.
Mislila sam jednom, prije jedno 4 ili 5 godina, ma jeli moguće da je toliko, da će me ova faza, ovaj film kratko držat. Da ću zaboravit kako se triba veselit, na izgled malim, stvarima.
Ali nije, za čudo nije. Još sam uvjek zahvalna za iste stvari, još se uvik veselim istim slobodama, i nisam zaboravila da tako ne mora bit.
Da može biti puno gore, normalno može biti i bolje... Ali sretna sam, upravo sam zbog toga sretna, šta je bolje nego šta je bilo i nisam to zaboravila. Ne mislim da se to podrazumijeva, ne mislim da tako mora bit.
Jednostavno sam sretna šta je tako, i to me usrećuje.

(Sad od jednom misli mi mijenjaju smjer i ja počinjem razmišljat o nečem sasvim drugom, ovo vam pišem samo da možete shvatit šta se u ovom trenutku događa u mojoj glavi)

Ha ha. kako suncokreta od jedne najobičnije i najbanalnije činjenice može napraviti ovoliku zavrzlamu. Vrlo jednostavno.
To sam ja.
Valjda zato od jedne najobičnije situacije mogu izvuč toliko sretnih elemenata.
Eto to je zapravo razlog ovog mog javljanja.
Ovo sam tila stavit na ekran. Kad za koji dan, budem u živoj panici, a hoću, jer tako ja funkcioniram. Kad pomislim kako teško da je neko nesretniji od mene. Želim se moć prisjetit ovog trenutka. Znat ću ja o čemu pišem. To je najvažnije. Tako ću utješit samu sebe. Znat ću da je to samo trenutno stanje. Događa se jednom godišnje. I proće. Mora proć.
Naće se rješenje, mora se nać. Prema tome.
Nije to ništa strašno. Ne daj Bože većeg zla.
Osim toga. Splet toliko sretnih okolnosti, odnosno jedne sretne koja je vezana sa nekoliko nekih drugih i koje svojim postojanjem usrećuje sve ostale.
Da da, samo ja sebe razumim. Ali to i je jedino bitno.
Jer svima bi bilo smišno, da vidite čemu se ja toliko veselim. Ali u tome i je bit svega ovoga, već , gore napisanog.
Mislila sam da ću se nakon određenog vrimena prestat veselit ovakvim stvarima, da ću počet razmišljat kako je to skroz normalno, ali nisam, još me uvik vesele, još me uvik usrećuju i to je ustvari moja najveća sreća.
Nema smila da uopće prepričavam situaciju, neki je možda ne bi ni razumili. Nekima ne bi bilo jasno šta mene tu toliko veseli.
A veseli me , miljon sitnih razloga zbog kojih se to dešava.
Pa ustvari čak i ta panika koja me čeka, sad u ovom periodu godine, je zbog spleta nekih viših sretnih okolnosti. Jer da se nije dogodila sreća, ne bi bilo ni ove panike. He he, danas mi je jasno da je sve stvar pristupa.
Isto mi je tako jasno, da moj možda pristup svoj ovoj situaciji, neće za 10 dana biti isti. Ali baš zato ga i stavljam na ekran. Da ne zaboravim kako svaka medalja ima dvi strane.
A obe su sjajne, kad malo bolje razmislim...