Baš sam nešto tužna. Al tako je to uvik u ovo doba godine.
Tila bi puno toga al nemam vrimena, nemam novaca, nemam sreće.
Sačuvaj Bože, nebi tila da ispadne kako sam ne zadovoljna, jer ustvari ništa nije strašno. Ali ne mora uvik sve bit strašno da bi čovik bio tužan. A ja sam baš takva. Volila bi da ne moram izać iz stana, pogotovo po ovakvom vrimenu. Volila bi da sam stalno doma, da čistim (Bože čuješ li ti ovo) da pečem kolače i da pripremam stan za blagdansko raspoloženje. A nema me uopće doma, stan niti je čist, niti je topal niti vonja na kolače...
Ma nije to sve, volila bi da svakom mogu kupit ono šta bi ih najviše razveselilo, ali mi se sve pari da će ove godine svi dobit bičve ili rukavice a ako budu posebno dobri možda šal i kapu.
Tužna sam i šta me neki ljudi bezveze rastuže, znam sigurno ni upola nisu tili bit zločesti koliko je ispalo. Ali opet ti je krivo, malo te ugrize za dušu. Pa se pitam zvučim li i ja njima nekad tako zločesto,a da pri tom nisam uopće svjesna koliko to grize.
Pa mi fale neki ljudi. Za kojima eto više ne plačem tako često, ali za blagdane oni baš najviše fale. Fali ona nervoza u stanu, fali bakalar i bukara koja kruži. Fali pečeni odojak, fino narezani, fale ružice koje se peku zadnji tren. Sve me to tako čini tužnom. Baš bi se zabila negdi u neku rupu i nebi izvlačila glavu dok sve ovo ne prođe.
A ne mogu to učinit, kad ima neko kome tribam dat sve ovo šta će njemu jednom falit....