Suncokreta2

Ma ovih dana stalno nešto piskaram, stalno nešto sebe analiziram, stalno moram odgovarati na neka životno bitna pitanja. Tako da mi je to ubilo volju za ovim mojim blentavim piskaranjem ,koje mi ne mogu virovat negdi fali. A i takvo je doba godine. Ne volim ga. Ma ne ljuti me, nego rastužuje. Pa nekako moram stalno letat po nekim likarima i terapijama, nemama vrimena za bit doma i osjetit onu toplinu koja mi tako triba priko zime. Osim toga ni meštar mi za peć još nije doša i još se nisam udostojila ni drva kupit. Kad naložim vatru nekako mi taj vonj i pucketanje daje poseban ugođaj. Lakše preživim tu zimu kada znam da ima neka vatra koja zbog mene tinja. Volila bi se zavuč u neku toplu i mekanu rupu i pobić od ciloga svita dok opet ne dođe proliće. A opet ovo bi tribalo bit vrime kad bi se tribala pripremat za to proliće, da ga uživam punim plučima. Neko moje vrime, naizgled mirovanja, dok opet ne prolistam.
Ajme evo me.
Ustvari, danas sam nešto skužila šta sam ionako već znala. Mislim mislila sam da znam, da sam ja to već odavno provarila i da je tako kako je. Realna situacija da je takva i to je to, i negdi jesam ja totalno ohlađena na tu priču ali još uvik mislim da je moja i ničija više. I ne bi je davala nikome i ne bi je tila ni sa kim dilit. I onda se u tu moju priču ubaci neki protagonista koji mi je drag i stvarno ne želim da ne bude dio te priče, ako ja već ne mogu biti. i onda se ja još potrudim da se taj protagonist i ta moja priča povežu i tada shvatim kako mi ipak nije sve jedno. Kako je to moja priča i ničija više. ali mislim se ako tom protagonistu paše u toj priči zašto bi ja to bojkotirala, kad su neke stvari jednostavno suđene. Ili ne daj bože da lošu energiju prenesem na sebe ili da mi se vrati nekad u životu. Ma mislim se, neke su stvari ne zaustavljive i realizirat će se i ovako i onako ako triba da se realiziraju. Pa taman i zato da shvate da nisu suđeni. Sve ja to razumim. Lipo ja to postavim, najpoštenije i najrealnije u svojoj glavi, šta mogu, poradim sa svojim emocijama. I na kraju doživim fijasko. Bez obzira šta sam si sve lipo posložila, isto mi nije sve jedno. To je moja priča, ma bez obzira koliko mi bio drag taj protagonist. Nek on sebi svoju priču kreira. Doduše samo žugam, samo kukam i puštam da se stvari odvijaju same od sebe, tako je najpoštenije... Jebiga , jesen je, skoro zima, a ja litnji tip...

Ovo sam jučer pisala, i nek ostane kako je napisano. A sada bi samo podlila svoje teško životno iskustvo sa svima vama. Znači sa vas par. Meni je ovaj blog stvarno svojevrsna psiho terapija i najčešće ne pišem ništa dobro , ali to ne znači da se dobro ne događa. Nego nemam potribu rasterečivat dušu dobrim a i ne znam dobro, dobro opisat.
Uglavnom. Danas sam išla na kiretažu zubnog mesa. I bilo mi je to strašno iskustvo. Kao trpeča sam ,tako kažu. Ali ne volim injekcije, mislim ne urlam ne vičem ne skačem ne trzam se ka vrag u „postolaru“ kad ga se škropi svetom vodom. Ali nisu mi drage. Pa onda još ako ih zabode desetak puta u upaljeno , paradontalno meso. To stvarno bude užasno. Uglavnom to mi se danas dogodilo. Nisam očekivala toliku bol, čak nisam očekivala da je to nekakva operacijica , nisam ni šivanje očekivala , uglavnom ništa nisam očekivala a svašta se dogodilo. I tako se osjećam iscrpljeno i jadno zbog toga. Ustvari možda to iscrpljeno ima veze i sa tabletama kojih sam se nagutala. A najgore mi je šta se ne mogu sakrit negdi u zatamnjenu sobu, pokrit se po glavi i skvrčit u položaj fetusa u maminoj utrobi i tako se nekako bolje osjećat. Nego moram funkcionirat cili dan ka da se ništa nije dogodilo. I najstrašnije je šta me to isto čeka i sutra , s tim da mi se sutra kiretira bolesniji dio mesa. Stvarno se bojim i ne samo da se bojim nego mi uopće nije sve jedno. Najrađe bi se isplakala ka kišan godina.
Jebiga jesen je, skoro zima, a ja litnji tip….