Suncokreta2

Svi vi koji ste mislili kako ću se odma pohvalit da sam sinoč , ne jednom nego dva puta, skupila 9 punata na kuglanju, grdno ste se prevarili. Pa nisam ja baš takav hvalisavac da sad hodam po gradu i trubim svitu da sam sinoć dva puta, jer jednom može bit slučajno , srušila sve čunjeve i doživila beskonačen ovacije vjernih obožavatelja.
Mislim, nisam ja takav ego tripaš.
Ovo je post o nečem sasvim drugom i ne vezanom za taj moj talent.
da bi me lakše shvatili morat ću se vratit par miseci unazad.
Znači, prije jedno par miseci otišla sam kod zubarice kako bi obavila redovnu kontrolu i malo joj se potužila na krvarenje zubnog mesa.
Diagnoza katastrofalna.
Imam paradontozu, zubarica se ni ne trudi utješit me i govori mi da će mi u skoro vrime svi zubi poispadat.
Nekako ja to primama sa rezervom, optimist sam i ne virujem da će se meni baš takve stvari dogodit.
Imam zdrave zube i nikad se zubara nisam bojala, pa zašto bi se baš to meni dogodilo.
Doduše je da mi je pape ostavija baš ,eto, tu boles u nasljedstvo i da je on cili život govorija da je u ranim tridesetima osta bez svih zubi. Mislim nije mi ni mama bolje prošla, ona je to u nešto kasnijoj dobi isto doživila, ali usudila bi se reč da je i zaslužila tako nešto. Jer njen životni moto je uvik bio: ne peri previše zube ispas će ti ka ćaći.
uglavnom kako to obično biva, brzo sam uspila doć do priznate paradontologinje, u našem gradu, i teta je poduzela sve potrebne korake i nakon nekog vremena diagnosticirala loše stanje samo zubnog mesa oko dvi gornje jedinice kao i kostiju koje ih drže.
Proces liječenja je u tijeku, zubi mi neće ispasti (pozitivno mišljenje urodi plodom) krajnje šta će se poduzeti je to da mi se ugradi koštani implatant koji će držati ta dva sporna zuba.
E sad zašto je sve to toliko bitno da vas ispričam. jer upravo sad dolazi najzanimljiviji dio.
nekako u to vrijem moje borbe za vlastite zube pojavila mi se nesnosna bol u desnome tabanu. i otok.
A, ja na ljetovanju, vrime kad najviše provodim ležeći i ne koristeći te noge (bar ne za hodanje)
Prošlo je misec dana a noga još boli, još je natečena.
Mrzim ić po likarima, a osim toga već sam jednom tjedno u zubara sad m se stvarno neda još i po ambulantama plazit. Ali bol me natirala na akciju.
Prva diagnoza giht.
Ugooglam ja taj pojam i skužim da je to bolest kraljeva, ajde sa tim se slažem ta mi definicija odgovara.
Al onda dolaze sljedeći navodi koji me bacaju u dublju analizu sebe same.
to je bolest muškarca srednjih godina ili žena nakon menopauze.
E sad, al sam ja već u srednjim godinama?
Khm, pa dobro ajde, jesam li muškarac?
nebi tribala bit, iako se jesam već par puta našla u situaciji da se to zapitam, doduše mislim da su drugi krivi za te moje nedoumice...
Pa nisam ni u menopauzi, nešto tu ne štima.
osim toga kako ću živit bez pive, vina i najvažnijeg- janjetine.
Pa šta sam ja to u životu tako zgriješila, da budem kažnjena muškim genima ili zabranom svih tih delicija, šta?
Vađenje krvi, mokraćna kiselina je u granicama normale, nije giht.
Ali šta je, jer noga me još boli.
još je natečena, a već su dva miseca prošla.
Naručim se na snimanje i na kraju odem privatno, jer čekala bi još misec dana.
A neda mi se više trpit bol.
Imam diagnozu.
Konačno imam diagnozu.
Trn u peti. jeste li čuli za tu bolest.
nije to obični trn. da se pohvalim to je bolest koja se češće javlja kod žena (eto to me oslobađa svake sumnje), ravnih tabana i pješaka dobro ima tu još nekih osobina u kojima sam se ja prepoznala ali ne moramo sad baš u detalje...
Uglavnom moja noga prizvodi kost (nakupinu vapnenaca) u području tabana, koja me bode.
Stvarno me bode i boli.
Liječenje ili zalječivanje tek sljedi, ali palo mi je nešto na pamet.
Zašto ja nebi tu svoju kost, koju sam sama proizvela, iskoristila kao nadomjestak one kosti koja mi fali gore u glavi.
zašto nebi moja vlastita kost držala moje vlastite zube.
već kad se tijelo potrudilo proizvest nešto šta mu fali , nebi li bilo logično tijelo i poslušat.
Ili uopće ne triba ništa ni dirat jer šta i ma veze šta ima doli kost viška a gori manjka.
Važno da su sve na broju....

Već danima čekam da me prođe.
Al nije ovo obična grintavost.
Ovo, za mene, već predugo traje.
Sva sam štufa i nikakva.
Ljuta sam i čangrizava.
Živciraju me ljudi, prolaznici, šetači.
Ne mogu virovat da neko hoda sredinom ulice, jebate kako mene to živcira.
Kako nekome nije jasno da i u šetnji reda mora biti. Hodaj svojom desnom stranom, tupili su nas cili život. I onda neki kreteni hodaju dezorjentirano točno po sredini, male uličice, tako da ga ne možeš zaobić ni s liva ni s desna. A tebi se žuri, užasno ti se žuri, ili lipo ti je šta si uvatija neku brzinu neki ritam, i onda naletiš na budalu zbog koje moraš zakočit, stat prominit ritam.
A jebemu, možda je nemoguće shvatit o čemu ja to tupim ali to je užasno frustrirajuće. Ili recimo, ima na rivi, jedan dio za motore, to je ka cestica po kojoj bi se tribali vozit motorini i parkirat. Ali su budale od ljudi uzurpirale i taj prostor i mirno šetaju, a ti moraš vodit računa oćeš li na koga naletit. jebate, ovaj je grad , grad bez iti jedne biciklističke staze i onda bar taj jedan mali dio, za motore, di bi se ka moga i legalno vozit ,zapasali su flegmatični šetači koji misle da su bogovi.
Je znam, da se ovo vjerojatno događalo i prije,ali ja prije nisam bila grintava stara babetina, pa mi eto nije smetalo. a sad mi baš smeta. kako se nemam na kome istrest, a te šetače nesmim fizički napadat, iako najrađe bi. Bar jednog opizdila o zid i skakala mu po debilnoj glavi, urala i beštimala mu sve po spisku. Kako na žalost to ne mogu, jer mi je ustavom zabranjeno, moram negdi drugdi izbacit ovaj svoj bijes jad i čemer.
Nekako sam grintavo agresivna. Mislim da bi mi pomoglo kad bi se sa nekim potukla, baš ono pošteno pomlaitla ili kad bi porazbijala mamin najdraži servis ili onu ružnu crvenu vazu sa kobaltom. Ili još ružniju plavo crnu, uspomenu od bake, kičaviju od samoga kiča.
kad bi iscipala stare stolice i klimavi stol, koji je umjetničko čudo neke jugoslavenske industrije namještaja.
Ili recimo kad bi škarama mogla izrizat onaj odvratni petrolej tapet, na kojem se i najmanja mača vidi. Ili zavjese.
Kad bi bar, macom mogla razbit zid između banje i wc-a pa ih konačno spojit u neku misaonu cjelinu ili recimo kad bi mogla kužini odvalit sve vratnice i umisto dva ogormna sudopera uvalit jednu sasvim malu makinju za suđe.
A tek kad bi mogla bacit kroz prozor onu ogomnu sliku nekog Matasa, neka ikebana ili što li već , veličine čovjeka.
A tek vratnice zidnih ormara , da mi je moć razvalit jednim potezom ili ogromni četverokrilni ormat koji zauzima pola sobe a u njega ništa ne stane.
Da mi je moć maknut susida iz susjedne zgrade, sa petog kata kojeg sam prije 12 godina ostavila na istome mistu i opet zatekla. U istoj pozi, sa duvanom u ruci kako bulji u unutranjost mog privatnog stambenog prostora.
A ja volim hodat u mudantama . i imam na to pravo. i ne moram zbog toga stalno spuštat rolete, koje su usput ionako u pola stana van funkcije.
jednom ću se zaletit u taj stan na peti kat u susjednoj gradi i samo malo gurnut kažiprstom tog susida. Samo malo bilo bi dovoljno da ga privuće sila teže na drugu stranu balkonske ograde. Tad neću bit kriva, samo ću reć uuuups. I duša će mi bit spašena. Neću više biti ni agresivna ni čangrizava. Bar neko vrime.
Ustvari možda i oću ako se do tada generalno ne promine neke stvari.
ako prestanem nalazit bičve po podu iza kauča, na televiziji , na komodi. Ako šporka i čista roba ne budu jednako bačene na pod po kojem se taman pokakio naš mali predivni zeko , koji se gle čuda, upravo linja.
Možda oću ako prestanem nalazit prazne čašice jogobelle , zajedno sa žličicama, negdi iza procesora ili recimo kožicu zimske salame, uredno odloženu na tastaturu.
Ili , recimo, jednom kad prestanem nalazit šporke tave i proliveno ulje po kuhinjskom podu, šampone ostavljene u kadi ili recimo interdentalne četkice zabodene u ostatke ručka...
Ustvari možda stvarno i hoću, jednom kad odlučim svaki dan napravit pomalo a ne ostavljat sve za sutra. Jer jednom to sutra i dođe. A onda se slomim.
Ustvari o čemu sam ja ono uopće pričala.
o neredu i kaosu na ulicama.
Ili o neredu i kaosu, mome vlastitome.
Šta ja znam.
grintava sam, užasno sam grintava.
Bilo bi sve drugačije da ima love. Da imam brdo love. pa da ne moram radit ništa na pecibokune. nego lipo sve odjednom.
Da samo odem u dučan kupim novi najmeštaj, kažem meštru šta hoću kako i za koje vrijeme.
Da lipo angažiram čistačice da sve očiste posli obavljenih radova.
A da se ja samo pobrinem organizirat pary za gomilu svojih dragih prijatelja koji će se sa zadovoljstvom odazvati kad je veselje u pitanju...