Suncokreta2

Već danima čekam da me prođe.
Al nije ovo obična grintavost.
Ovo, za mene, već predugo traje.
Sva sam štufa i nikakva.
Ljuta sam i čangrizava.
Živciraju me ljudi, prolaznici, šetači.
Ne mogu virovat da neko hoda sredinom ulice, jebate kako mene to živcira.
Kako nekome nije jasno da i u šetnji reda mora biti. Hodaj svojom desnom stranom, tupili su nas cili život. I onda neki kreteni hodaju dezorjentirano točno po sredini, male uličice, tako da ga ne možeš zaobić ni s liva ni s desna. A tebi se žuri, užasno ti se žuri, ili lipo ti je šta si uvatija neku brzinu neki ritam, i onda naletiš na budalu zbog koje moraš zakočit, stat prominit ritam.
A jebemu, možda je nemoguće shvatit o čemu ja to tupim ali to je užasno frustrirajuće. Ili recimo, ima na rivi, jedan dio za motore, to je ka cestica po kojoj bi se tribali vozit motorini i parkirat. Ali su budale od ljudi uzurpirale i taj prostor i mirno šetaju, a ti moraš vodit računa oćeš li na koga naletit. jebate, ovaj je grad , grad bez iti jedne biciklističke staze i onda bar taj jedan mali dio, za motore, di bi se ka moga i legalno vozit ,zapasali su flegmatični šetači koji misle da su bogovi.
Je znam, da se ovo vjerojatno događalo i prije,ali ja prije nisam bila grintava stara babetina, pa mi eto nije smetalo. a sad mi baš smeta. kako se nemam na kome istrest, a te šetače nesmim fizički napadat, iako najrađe bi. Bar jednog opizdila o zid i skakala mu po debilnoj glavi, urala i beštimala mu sve po spisku. Kako na žalost to ne mogu, jer mi je ustavom zabranjeno, moram negdi drugdi izbacit ovaj svoj bijes jad i čemer.
Nekako sam grintavo agresivna. Mislim da bi mi pomoglo kad bi se sa nekim potukla, baš ono pošteno pomlaitla ili kad bi porazbijala mamin najdraži servis ili onu ružnu crvenu vazu sa kobaltom. Ili još ružniju plavo crnu, uspomenu od bake, kičaviju od samoga kiča.
kad bi iscipala stare stolice i klimavi stol, koji je umjetničko čudo neke jugoslavenske industrije namještaja.
Ili recimo kad bi škarama mogla izrizat onaj odvratni petrolej tapet, na kojem se i najmanja mača vidi. Ili zavjese.
Kad bi bar, macom mogla razbit zid između banje i wc-a pa ih konačno spojit u neku misaonu cjelinu ili recimo kad bi mogla kužini odvalit sve vratnice i umisto dva ogormna sudopera uvalit jednu sasvim malu makinju za suđe.
A tek kad bi mogla bacit kroz prozor onu ogomnu sliku nekog Matasa, neka ikebana ili što li već , veličine čovjeka.
A tek vratnice zidnih ormara , da mi je moć razvalit jednim potezom ili ogromni četverokrilni ormat koji zauzima pola sobe a u njega ništa ne stane.
Da mi je moć maknut susida iz susjedne zgrade, sa petog kata kojeg sam prije 12 godina ostavila na istome mistu i opet zatekla. U istoj pozi, sa duvanom u ruci kako bulji u unutranjost mog privatnog stambenog prostora.
A ja volim hodat u mudantama . i imam na to pravo. i ne moram zbog toga stalno spuštat rolete, koje su usput ionako u pola stana van funkcije.
jednom ću se zaletit u taj stan na peti kat u susjednoj gradi i samo malo gurnut kažiprstom tog susida. Samo malo bilo bi dovoljno da ga privuće sila teže na drugu stranu balkonske ograde. Tad neću bit kriva, samo ću reć uuuups. I duša će mi bit spašena. Neću više biti ni agresivna ni čangrizava. Bar neko vrime.
Ustvari možda i oću ako se do tada generalno ne promine neke stvari.
ako prestanem nalazit bičve po podu iza kauča, na televiziji , na komodi. Ako šporka i čista roba ne budu jednako bačene na pod po kojem se taman pokakio naš mali predivni zeko , koji se gle čuda, upravo linja.
Možda oću ako prestanem nalazit prazne čašice jogobelle , zajedno sa žličicama, negdi iza procesora ili recimo kožicu zimske salame, uredno odloženu na tastaturu.
Ili , recimo, jednom kad prestanem nalazit šporke tave i proliveno ulje po kuhinjskom podu, šampone ostavljene u kadi ili recimo interdentalne četkice zabodene u ostatke ručka...
Ustvari možda stvarno i hoću, jednom kad odlučim svaki dan napravit pomalo a ne ostavljat sve za sutra. Jer jednom to sutra i dođe. A onda se slomim.
Ustvari o čemu sam ja ono uopće pričala.
o neredu i kaosu na ulicama.
Ili o neredu i kaosu, mome vlastitome.
Šta ja znam.
grintava sam, užasno sam grintava.
Bilo bi sve drugačije da ima love. Da imam brdo love. pa da ne moram radit ništa na pecibokune. nego lipo sve odjednom.
Da samo odem u dučan kupim novi najmeštaj, kažem meštru šta hoću kako i za koje vrijeme.
Da lipo angažiram čistačice da sve očiste posli obavljenih radova.
A da se ja samo pobrinem organizirat pary za gomilu svojih dragih prijatelja koji će se sa zadovoljstvom odazvati kad je veselje u pitanju...