Suncokreta2

ponedjeljak, 23.02.2009.

Zašto me nema...

Predpostavljam da je ovo jedna, još jedna, od mojih faza kad mi se jednostavno neda pisat. A nije da nebi imala o čemu, nego mi je nakako lino.
Neznam šta mi je...
Ne drži me više euforija, nekako mi se neda...
A o svačemu sam tila pisat. Prvo o procvitalim mindelima (bajamima za one koji me ne razumiju), pa je pa snig....
Pa sam tila pisat o tome kako je Grgur bio okičen snigom, pa su ga sad okitili za maškare. Pa sam tila pisat o tome kako je mala suncokreta bila u maškare i zaradila silne novce, jer su išli po zgradama di žive "bogati ljudi", imali su provjerene izvore. Pa su lovu podilili tako da su otišli na pizzu. Sitila sam se svojih maškara, siromašnih zgrada i čuvane svake lipe za neki uzvišeni cilj. Danas više ništa nije ka i prije.
Ni njega više nema, ma je Ford isto opet otiša dole. Zasadila sam limun, kojeg nismo imali od kad je prestalo bit bake i njenog limuna. Ulje je opet osvojilo medalju. Opet srebro. A prije neki dan (to kad sam gledala rukomet) urlala sam da je bolje bit stoti nego drugi. E ali na ovo se drugo misto to ne odnosi. Imala sam sriću sidit za stolom sa ljudima koji su pobrali najznačajnije nagrade. Oduševilo me šta su skromni, šta su cili u maslinarstvu, u zemlji, u ljubavi prema tim biljkama, šta su im ruke grube od rada.. Šta se od rada ipak može živit, šta se to ipak događa u ovoj zemlji, za koju nisam bila sigurna da se tako nešto i u njoj može događat.
Mogla bi se lako prišaltat na takvu priču, ma možda čak to već i činim na neki način...
Od prevelikog gnjeva i od prevelikog broja onih koji ne rade a dobro žive, teško je vidit ove ostale. Ove koji rade, koji guštaju u tome šta rade, koji znaju šta rade i to rade odlično. i baš sam zbog toga sretna.
Ladno mi je, ali je bar dan produžija.
Grintava sam jer sam prehlađena, ali proće, na mlado je...
Ima još tisuće svakavih novitadi, ciljeva, planova, ali o puno toga nesmin ni zucnut...
Eto javila sam se....
Kaže mi jedan prijatej, da nek nešto zadržim i za sebe, ehehe da on zna koliko ja toga držim u sebi, kad ovo malo nebi pustila vanka, eksplodirala bi...
Imam i jednu prijateljicu koja govori da joj padne sistem kad otvori moj blog...
Ako je već dotud došlo, moža je vrime da malo odmorim..
A možda mi je to i dobar alibi, ma možda i nije, možda već sutra napišem novi post
Šta ja znam, ništa , skoro ništa...

- 15:07 - Komentari (5) - Isprintaj - #