Suncokreta2

Jebenti Prekobrojna ovo pišem samo zbog tebe, a nisam ti baš u nekom raspoloženju. Izgorija mi je nos a i spava mi se. Daddyeve slike su me baš razveselile. Ajme kako mu se dalo najranije jutros.
Petak- panika, nervoza, polazak. Nas dvi zadnje, kako i priliči gospođama za odnose.
Načakulale se 4 ure same u autu. Sve izanalizirale, izogovarale, ispivale, ismijale, umrle od straja. Niko nam ne mora virovat ali u Bosni po noći i česme izgledaju stravično.
Stigle oko 11. Naši muškiči nam pripremili veličanstveni doček. Kako samo nama dvima priliči. Sva srića brzo smo se snašle. Ponile bocu pelina. Ka, bit će nam dosta.
Častili nas i pivom. pelin i pivo dobro je. Vrtija mi se šator. EEE ludilo, to triba doživit. Ponili natpise akcija, zalipile po šatorima. Jedino nas je Dulibar ozbiljno shvatija.
Ježurko se naljutija, nismo mu došle.
Vinciju je bilo nugodno, ka. Udav je bio umoran, bidan fali mu sna. Daddy- jebate di si ti bia?
Šta si radija. Kroz maglu se sičam da nam je Chupo reka da ima neki đip koji će nas odvest negdi uzbrdo. Važno je da nas vozi uzbrdo.
Jutro- subota- zovemo Chupu da ga pitamo jesmo li sanjali ili stvarno ima neki đip, ima stvarno ima. Keno i Amra , jebate to su oni dvoje šta su se derali na nas da ne možemo uvuč jezičine. Izgladili smo situaciju i krenuli s njima. ovi ostali nadobudni idu težom turom. Mi tri ipo ure hoda lakšom turom. Priroda veličanstvena. Prenj- vratit ćemo se majke mi!!!
Vinci nas i dalje mrko gleda. Ali ne Pjedru, samo nas dvi. A ne znamo zašto.
Na putu sreli medvjeda, dvi lavine, dvi zmije, vodili nas kroz snig, blato, zapuhala mečava, ekstremni uvjeti. Ali idemo dalje, niko nam ne može stati na put. Mi imamo samo jedan cilj doći do Jezerca. Prošli kraj Pizdinog vrela- majke mi tako se zove. U njemu slikali Rikija, nekoliko puta, pa neka daddy zna da ima i drugih koji ulaze u mračne, vlažne i ugodne procijepe.
Stigli, ipak smo stigli.
Ovi nadobudni su došli prije nas. Doduše njihov uspon bi ka i triba krače trajat jerbo smo se mi vozili skoro uru vrimena i tura nam je bila duža ali manje zahtjevna.
Ma mogle smo mi i sa njima nego nismo im tile smetat, mislimo se nek nas se malo užele.
I jesu baš su nas se uželili, jedva su dočekali da se pojavimo.
Ozarenih lica krenuli smo prema obližnjem brežuljkiću di su se podigli šatori.
Sad već bolje vidimo ljude koji su s nama, jer je u petak bila mračina a i neki su stigli u subotu.
Nastavak sljedi za koju minutu moram nazvat Vincija i pitat ga kako se zove onaj vrh. Nešto sa T....


Nazvala sam Vincija samo mi je reka Taraš!!!
Subota popodne, smistili smo se. Nije se nosija Lipotin šator sa dnevnim boravkom, jakuzijem i sobom za masažu, jebiga...
Reka nam je vinci ili Ježurko , nemam blage veze ko od njih dvojice, da nas dvi ne možemo spavat zajedno. Ne razumim zašto, Svi su ljubomorni na našu savršenu kombinaciju. Pokušavaju nas razdvojit. Ponuđena nam je sljedeća varijanta. U jednom šatoru su Vinci i Pjedra, u drugome Jezurko i Dulibar. I šta sad di će koja. Kako ćemo se dogovorit. Jedino razumno riješenje je da Dulibar pređe kod Vincija i Pjedre a da nas dvi budemo sa Ježurkom. Kvragu, nek bar jedna uživa.
Tad je Lipota izgovorila jednu jako pametnu rečenicu, ma Suncokreta duga je noć di ko kako i skim ionako ćemo odlučit sekundu prije ljeganja. I tako je bilo...Neko je viknija kreče se u 5. Jebate, ja mislila da se to dogovara tura za sutra. Ma šta za sutra, sad se kreče, malo iza obida, ma di, tamo do one velike stine. Poala, vi niste normalni, triba popit kavu, zapalit duvan. Ajme di mi je duvan, nestale mi dvi kutije.
Naslučuješ, oni su išli mi ne. Dok smo mi popili kavu, malo zameračili ovi su se već vratili...
E onda je mene pukla energija, ja bi se sad penjala,ali nemam di...
Tad je uletija Vinci, on uvik spasi situaciju i odlučija je napravit jednu turu sa mnom do obližnjeg brda, prava sitnica 2099 metara. Ma je , stvarno si u tako nešto povirovala....
Nije da ja nebi, nego mi je Vinci umoran, osim toga triba se duboko skoncentrirat za osvojit više od dvi ijade.
Dobro ajde, malo smo se grudali. Ja u klizavim patikama, jerbo su nama trima gojze promočile, nasrid snježne fleke... vinci nije igra pošteno, ali nemogu mu zamirit. Upotrijebila sam sve moguće klizačke elemente nebi li izbjegla ogromne grude snjega koje su jurile prema meni , bar 158 km na sat.
Eto ti tako smo se iscrpili da nam nije preostalo ništa drugo nego da se malo okrijepimo pilom i jelom, sa naglaskom na pilo a bilo je i dima. A di ima dima ima i vatre i to prave , velike, logorske.
Udav je reka da će doć. Ali nije, prespava je i drugu noć. Jeli to zato šta nije bilo Vedre, ili Sandre ili i jedne i druge ili mu fali sna, ko zna.
Posidali smo kako ko i di. vinci nas je prijekorno gleda, Pjedra nije tila s nama podilit vino, a jela je naš kruh. Popušili smo sav Lipotin duvan. Ostalo su nam davali dobri ljudi. Pivale smo i na mikrofon, od bosanskih kobasica, i pozdravljali baku...
Ježurko je reka da će se malo zadržat, sta u svoj položaj i čita nam s usana.
Daddy Vinci i Pjedra su bili sa jedne strane. Dulibar i nas dvi sa druge.
Vinci nas je mrko gleda...
Pivali smo, kroz maglu...
Bilo nam je lipo...
Pjedra je prešla kod nas , ne sičam se zašto.
Dulibar je izgradija meje svakome ko je tija sidit blizu njega, samo je meni nije izgradija.
Ježurko nije tija sidit kraj nas, jer nam onda nije moga čitat sa usana. A možda nije mora čitat sa usana, bile smo dovoljno glasne.
Bosanci su pivali, i mi isto, oni nam jedan sevdah sa ciganima mi njima 2 gange i jednu reru. Pa oni nama sevdah sa ciganima, a mi njima tri od Bana.
Od jednom više skoro nikoga nije bilo.
Ni Vinci nas više nije gleda.
Bilo mi je ladno rukama,Pjedra mi je ostavila čarobne bile rukavice...
Ježurko je još tu, a reka je da neće dugo...
Loži vatru, jebate sve dim ide u nas...
Večina ih je otišla, mislim se biće ih čeka sutra neku teški uspon....
Upoznali smo super ekipu, Dalvin- kako mu je otac da ime to je za umrit od smija, po Dalmacija vinu, je u nam prepozna istomišljenike...
On je inače motika, ustvari mašklin, pa još su tu bile nesanica, keno,monarh, šerpa... a nemogu se sad svih sitit.
Nego di sam ono stala...
Bila je i jedna jagodica bobica- e svi su je tako zvali...
Ma svašta je bilo.
Tribalo je ić leć. Ostali smo među zadnjima i Ježurko isto. E sad ili se on boja da će mu se šta dogodit, ili nije moga zaspat od sriće šta bi mu se moglo šta dogodit, ili nije moga povirovat da smo mu potirale Dulibara, spizdile komfor, jednom riječju ugrozile ga.
Njih dva su otišli 10 minuta prije nas. Dalvin , riki i jagodica su išli zadnji, jer nam Dalvin nije tija priuštit to zadovoljstvo da se sutra hvalimo kako smo zadnje išle leć.
E sad triba se popet do šatora pa spustit, a sniga do grla. Mi iskusne planinarke procijelile smo, i to dobro, da nam se bolje sklizat na guzici.
Odluka odlična. Rezultat, Lipota se popiškila u jedine čište gaće, a minut prije smo čučle i malo pročakulale, u našem stilu...
Dolazimo do šatora, a Dulibar namišta ležaj kraj Ježurkove glave, samo vani. Dili ih sam tanka stijenka šatora, ali udišu isti zrak. E to ti je drugarska ljubav. Nas dvi smo se raskomotile.
Tile bi čakulat, ali ne smimo jer se Ježurke bojimo.
Već uvjerene da on spava zaželimo jedna drugoj laku noć, i njemu reda radi. Kad od jednom čuješ odgovor. Laku noć....
Protrnule smo od straja.
Spavali smo na takvoj kosini da smo cilu noć sklizali sa karimata. Ja najviše, jebiga mene je najlakše privuč. Tako to šta se nisam popodne popela nadoknadila sam po noći. Stalno sam se pentrala prema gore...ali nikako do vrha...
Idem zapalit duvan


Nedilja jutro, probudili su nas bukom, stvarno nemaju obzira...
Ture su dogovorene teža i lakša
Mi ne idemo ni na jednu od te dvi.
Moš mislit koliko je ta druga lakša...
Jedva čekamo da odu da možemo malo odmorit i učinit higijenu. Odlaze mašemo im. Oni pognute glave sa gropom u grlu odlaze, jer žao im je šta ne idemo s njima. Vinci nas mrko gleda...
Nemamo duvana,Pjedra ima. Ali štedi, mi ni kruva više nemamo....
Uvjeti su očajni, zima, hladnoča i nesnosni vjetar. Drhtimo od umora, i nikotinske krize. Pjedra ne popušta.
Spašava nas Riki, naš vjerni vodič i metla.
Amra nam kuva kavu, pušimo....
Oni su otišli, sve je pusto bez njih. Čujemo kako snjeg oslobađa grane stabala koje su cijelu zimu bile pod njim.
Ptičice pjevaju.
Od jednom se punimo energijom, gledamo onu stinu koju su nadobudni jučer osvojili. Idemo, donosimo odluku da idemo. Prvo se spustimo do jezerca, peremo zube i umivamo se. Prvi put nakon 2 dana.
Puni smo energije i elana. Kročimo hrabro. Amra, Pjedra, Riki, Lipota i ja.
Uspon je prezahtjevan, snježni nanosi su jezoviti ali ipak nas mame. Pjedra odustaje i Amra isto. Nas troje osvajamo vrh. Taraš 1777 se zove. Od gore veličanstven prizor. Nešto predivno , riječima je nemoguče opisat. Vjetar nam šamara lice i mrsi kosu. Ukazao nam se Tito.
Tako u transu od jednom nam tu ljepotu remeti nečiji zvižduk. I oni se vračaju. Uspili su.
Zajednički ručak, Lipota bosance nudi slaninom, oni je uljudno odbijaju, ne znam zašto, ali dobro je, nama je više ostalo. A toliko smo se iscrpile da nam je energije stvarno trebalo.
Pakiranje i pokret.
Pjedra i ja idemo sa Kenom i Amrom, Lipota sa nadobudnima.
Nije poginula, nije se umorila. Ne ne...
Mi smo stvarno uživale, povratak je bio veličanstven. Nisam puno govorila ali ne zato šta nisam mogla nego sam uživala. Stvarno ne zezam se. to tribate vidit. Stvarno je predivno.
Večeras ću stavit slike, bar neke i pokušat približit tu lipotu.
Okupljamo se svi u jednom kafiću u Konjicu.
Osjeti se tuga ali se trudimo da se to ne vidi na našim licima. Ipak dolazi trenutak rastanka. Suze u očima i čvrsti zagrljaji. Jedva čekamo novi susret.
e da chupo nam je reka da ne moramo uvik planinarit da možemo doć i tulumatir u Sarajevo. lipota i ja obečavamo da hoćemo, pa ko bi mu onako tužnome odbio ispunit tu želju...
Stižemo u Jablanicu.
Suncokreta je izgubila takuin.
Jebenti , čula sam sve komentare Udave tako da znaš.
Nema veze, hrabro idemo dalje...
Dolazimo do granice, neki su se i po Mostaru gubili...


Kilometar prije graničnog prijelaza zaustavljamo automobile, za posljednji dogovor. Okrenem se i ugledam kapelicu, to je znak sa neba. ubacujem svoje zadnje novčiće svecu , vjerujući da je Sv Ante, dignem pogled obračajući mu se. Shvatih da nije Ante, ispričam se nekom franjevačkom svecu na smetnji i skrušeno odem.
Oni idu isprid nas neće davat svi osobne nego samo vozaći.
prvi je Vinci, stojimo u koloni iza Daddya i pjevamo "kad se naše ruke slože"
Vinci daje isprave, traže mu i osobnu. Prolazi i staje sa strane.
Daddy iz nepoznatih razloga otvara vrata a ne prozor , daje isprave, prolazi.
Sad smo mi na redu. Carinici su, dobro je. Uvatili su nas ispitivat, imate li osobne. Normalno da imamo. Lipota da je isprave i osobnu, ja posežem za rancem. Kopam , tražim takuin, ka.
Njima se čakula. Postavljaju nam pitanja o planinarskim temama. Mi glumimo da sve to razumimo. Smješkaju se oni smješkamo se mi. Nisu baš planinarski potkovani pa prebacuju temu na kleka i lunu. Mi im sve ljubazno objašnjavamo. Puštaju nas, jer su čakulajući zaboravili da im ja nisam pružila osobnu.
Oni nas čekaju.
Lipota projuri kraj druge kućice, carinik maše da se vratimo. Drhtimo...
Ajme skužajte, čekaju nas. Nek vas čekaju , tako čete ih bolje dovest ured.
Slažemo se. Pitamo ih imaju li kave, ako imaju možemo mi malo i popričat s njima. Sad imamo i duvana. mogle bi i zapalit.
Oni nas i dalje čekaju, biće se misle kako nam je teško.
Puštaju nas.
Is.
To je za nas bio pisofkejk.
Nema veze za takujin, glavno da sam došla doma.
Predpostavljamo da je ježurko bio vodić puta kroz vlašku nam krajnu.
Stižemo sretno kući...
Imamo 3-4 ure spavanja.
Prvi poziv na mobitel.
Dragi i umilni glas našeg vođe.
Ne zvuči ljutito.
Ustvari sav je sretan, Suncokreta nije izgubila takujin.
Ostaje u keninom autu.
Dobit ću ga u sridu
Plačam turu!
Lipotu proglašavam svojom gospođom za odnose, sa mojim stvarima!!!
Sve je dobro kad se dobro svrši!!!


APDEJT!!! bit će još...

Nekako bi mi bilo ža da ne objavim ovaj post. Ali ne zato šta me je uvatila želja za pisanjem. Nego mi se nekako pari da nema idealnijeg, lipšeg i savršenijeg načina da se odjavim sa ovih prostora.
Nego sa slikom i emocijom onoga šta sam proživila protekli vikend.


Neće biti puno riči, neću opisivat kako nam je bilo.


Samo sam tila reč da sam bila na Svetome tlu sa dragim, dragim ljudima.


Užival u o nome šta najviše volim i šta me najviše ispunjava


Planina, more ,ekipa, Pelješac.
Duša mi je uživala, srce mi je naraslo do neopisivih dimenzija.


Samo u jednome danu biti
ponosan, sretan i zahvalan na lipoti, korjenima, ljudima ...


Kad bi nas neko gledao sa strane nebi rekao da smo spojivi.
Jer svaki je čovik otok za sebe


A opet svi zajedno stvaramo predivnu sliku


U pravom smislu riči "došla sam doma"


Bio bi grijeh ne biti zahvalna na tome svemu


Jer ipak, neko to od gore vidi sve...