Suncokreta2

Prvo da objasnim neka moja osnovna mjerila. Ne želim da me iko ikada žali. To mi je najniži stupanj poraza. Kada se osječam tako jadno i poraženo da me ljudi počinju žalit.
a kako ista pravila primjenjujem za sebe i za druge, jednako mi je strašno kada i ja nekoga žalim. To je emocija na koju ja ne mogu utjecat. A osoba koju žalim je već toliko jadna da više nema ni emociju da bi je dobro ispleskala, nego mi je jednostavno ža.
E sad, kako sam ja neki munjeni lik meni je ža šta mi je nekoga ža. Pa mi eto bude teško šta je neko toliko potonuo da mi ne proeostaje ništa nego da ga žalim.
Razumite li me???
Sinoć sam išla slušati Bana. Kojeg sam puno volila.
Ne znam baš kako stojite sa definicijama svog emocionalnog svijeta, ali ja se mogu u nekoga zaljubit, nazovimo to tako, jer je emocija jaka pa ne znam kako bi je drugkčije nazvala. Može mi neko biti drag, izuzetno drag, ali ta moja zaljubljenost nije ona o kojoj se piše u ljubavnim romanima ili u nekim sapunicama- ono leptirići i ta čuda. Ja volim, jednostavno, na primjer tekstove nekoga, recimo Bana. I uvjerena sam da je on divan čovjek. U mom svijetu je stvarno tako, ne interesira me šta možda to nije istina, mene to ne interesira. Jednostavno taj moj i njegov dio njega je divan i ne preostaje mi ništa nego da ga volim.
i volim ga ma šta god drugi pričali o tome.
Ali doživim te poraze, ta razočarenja kad vidim da taj neko imaginaran, koji je naprosto divan zbog nekih svojih stihova, više nije taj. Da je on taj možda nekad bio.Žao mi šta ga moram gledat očima neke tamo odrasle osobe, ža mi je šta ne mogu preć preko toga da je bidan dosadan i bolestan. Baš mi je nekako ža.
Ža mi je da je još uvik emotivan i da plaće na neke pisme kojima samo on zna , zaista, pravi smisao.
Ža mi je šta sam nekad bila uvjerena da jednostavno kužim taj njegov film.
Ža mi je, šta na žalost ne možemo biti samo boemi, moramo biti i normalni roditelji, kolege prijatelji.
A taj svoj uvrnuti svijet moramo, na žalost ipak držati pod kontrolom. Dobro možda ga malo pustiti da proviri na svitlo dana kad prepoznamo nekoga sličnog sebi.
Samo di su granice. Kako se možemo zaštitit da ne potonemo toliko duboko da nas neko iz kantuna žali. Neko ko te sluša 20 godina. neko ko te prati dok si zvijezde dodirivao. Da baš mora gledat kako si nisko pao. I nema te poterbu prodrma, i nema te potrebu ogadit. Nego te samo žali. A ža mi je Bane, šta je tako.
Ža mi je šta ti se klinci podsmjehuju i šta misle da su u tvome rangu. Mi se tad, nekad nismo usudili tako mislit.
Ža mi je šta si propa, eto uvjerila sam se još jednom.
A nadala sam se da ću popraviti sliku.
Isto te ne mogu prestat volit, bez obzira.
Znaš stvarno mi je ža, šta mi je ža...