Suncokreta2

Ja sam, jedna od onih, osoba koje sve rade zadnji tren.
I imam strašne traume zbog toga.
Možda ljudima izgleda da se ja baš previše ne živciram, zbog ti svojih knap situacija.
Ali definitivno ostavljam krivi dojam.
Ja se užasno živciram.
Pokušavam dokučit u čemu je problem.
Znam, loša je osobina kasnit, a ja kasnim, ali ne svugdi i ne svakome.
Sad opet ispada da vršim selekciju ljudi i događaja i da na temelju toga ležernije pristupam nekima,.
Ako to tako i je, ne radim to namjerno, strašno patim kad shvatim ( o pa ovo se i rimuje) da nekome neću biti u stanju stići na vrime.
Proživljavam, baš, neugodne emocije dok trčim do zadanog cilja.
Ali ja stvarno nebi tila sve obavljet u zadnji tren.
Stvarno nebi...
Međutim, mora bit, da emitiram takvu energiju.
Jer evo, recimo baš sada, danas moram do podne predat neki dokument i ja sam sve obavila šta je u mojoj moči ali čekam još jedan detalj zbog kojeg ne mogu zaokružit cjelinu.
Želim reć, da u ovom slučaju ja nisam kriva za napetu situaciju. Ajde imam još vrimena. Samo šta ovo iščekivanje me uništava.
U načelu mrzim ovakve situacije, mrzim paniku i neizvjesnost.
A to mi se stalno događa.
Neizvjesnost hoće li me ipak pričekat taj koji me čeka, neizvjesnost hoće li naletit autobus baš kad mi triba, zadnjih 5 minuta normalno, neizvjesnost hoće li mi stići taj detaljčić da na vrime predam ovaj dokument i u miru odem na zasluženi vikend.
Obično se sve sretno završi, obično, ali me vata panika da se jednom neće...
Ima li lika?
E sad će oni savjesniji reć, da sve tribam počet pripremat na vrime i da je to glavni preduvjet uspjeha.
Ali ja se i počmem pripremat na vrime, samo imam neki čip u glavi da kad procjenim da "ima još vrimena" uvatim se nečeg drugog. Recimo moram se s nekim nač i počela sam se spremat na vrime, recimo uru prije, e sad šta meni triba za spremit se. Neš ti, po ure najviše, ma puno sam rekla, e onda u tu uru još može stati ,recimo, višanje robe ili prenje suđa ili... e tu je kvaka. Tako je i sa poslom U praznom vrimenu uvik ima mista za nešto dodatno.
Ustvari dok ovo pišem kužim da ja sve počmem obavljat pre rano, a ne pre kasno.
Ustvari moj problem nije kašnjenje nego organizacija.
Tila bi sve odjednom.
Nisam strpljiva.
Ala, koja dobra psihoterapija, ovako nać vrimena popričat sa sobom dok čekam da mi stigne ta zadnja karika, kako bi konačno zatvorila cjelinu.
A vani bura....