Suncokreta2

Malo sam se uvatila nadograđivanje sebe i svoje osobnosti. Pa sam, eto, paralelno upisana u dvi škole. I krepana sam. Sad mi se pari da ipak osječam neke svoje godine. Ma zezam se, ustvari da se i ne zezam nebi nikad priznala.
Dobro je ustvari skroz sam zadovoljna. Baš se veselim da više učim o nekim stvarima koje me interesiraju. Ali pričat ću samo o jednoj školi, onoj planinarskoj.
A i o njoj neću , ovaj, put puno pričat.
Čisto iz razloga šta nisam osoba koja bi pisala o nečemu ozbiljno, a ovaj put lipota zore nije bila sa mnom pa i nije bilo tako neozbiljno.
Šta ne znaći, jesi čula lipoto, da nije bilo savršeno.
Samo nisam imala kompanjona za glupiranje, pa sam bila prisiljena biti puno suzdržanije nego šta bi inače.
Krenimo...
Kao glavni cilj nam je bila Lugarnica, na Mosoru ofkors!
Krenuli smo sa strmim usponom, ali kako smo se na predhodnom izletu spuštali tim putem znali smo odprilike šta nas čeka.
Kad smo savladali taj startni napor sve ostalo je bilo čisti užitak.



Putem su nas zaustavili "gorštaci" i natantali da zadnjih 5 min, hoda do lugarnice, ponesemo svak po jedan komad drva.
Štopali smo, ne znam ko je određivao standarde mjerenja hoda do neke točke ali mi definitivno ne upadamo u te standarde.
5 min nošenje drva na ramenu i nije bilo tako teško kad nas je dočekao ovakav pogled



Taman kad smo se razveselili da možemo zasluženo odmorit donešena je odluka da se ode po još jednu turu drva.
Dobro i to smo odradili. Drva su donešena i ispilana



nad vatrom se nije ništa zavrtilo, grrrr
ali i čaj nam je dobro doša...







E sad mogli smo birat oćemo li ostat na Lugarnici ili ić u osvajanje jednog vrhića.
Kako smo bili , još, puni energije učinilo nam se da nema tog vrha koji nije savladiv.
Nemojete me pitat ime vrha. Zaboravila sam ga ,a mobitel u kojem je upisan mi je osta doma. Znam samo da je 1038 m nadmorske visine.
Ali kakve!
Krepali smo. Ja sam krepala, ali sam ga osvojila.





Koliko je uspon bio težak, a bio je, spust je bio još teži.To je ono šta me najviše fascinira, trokali su mi mišiči tek pri spuštanju.
Cipela definitivno glavu čuva a gojza pogotovo.



Gojze je nužno imat to sam se uvjerila na vlastitom iskustvu.

Malo odmora i vrime je povratka.
Imali smo nekih zastoja, ali nebi u detalje.
E da mislim da sam skužila ko je vinci , pa mu ovim putem želim poručit da mu nisam tila uletit jer nisam imala priliku da to izvedem, a da ljudi oko mene ne skuže da sam ja ja. Ustvari kako su neki skužili koja mi je blog adresa neke pikanterije ne želim napisat. Jer me živcira da me ljudi upoznaju na ovakav način a ja njih ne.
Lipoto tebi ću sve prepričat u detalje.

I eto to je to.
Čovik sam izabere put kojim će kročit.
I kakve će detalje pamtit sa tog putovanja...